Просветни гласник

564

просветни гласник

* * • * Документарно богатство је може бити оно што на нрвом месту и ире свега иада у очи. Нема готовог ничег, у видокругу каквог мајушног сеоцета, што не би било предметом проучавања и геограФског размишљања. Каква биљка, камичак, грудва земље, овај извор, начин обрађивања, подизања, храњења, говорења, и тамо горе обдак који прелеће, ветар који душе, сунде које залази за оним брегом,.. све су то и још хиљадама других ствари геограФСКи објекти. Довољан је ннтелигентан покрет, на да се ода пошта земљи. Ставимо какву чињеницу у област космограФИЈе, геологије, ботанике, агрикултуре ијш индустрије, вештине зидања или трговања, шта је до тога стало ? Земља је свуда ту оно што производи, подноси, објашњава, оправдава. * * * Све ове појаве, тако многобројне и тако разнолике, јесу баш оне које сваког дана падају у очи деци, и испуњавају њихову свест сензацијама. Нема директнијих, нема конкретнијнх, и које траже мање Формалне или „књишке" кудтуре на да буду упознате и схваћене. Облаци јуре, вода тече, биље цвета.... а тамо доле звижди локомотива или се пуши какав димњак. Треба ли оставити дух да несвесно ужива у овим стварима или му указатн на правила? Треба ли га стварати помоћу ових потпуних и првих стварности или ићи другде и тражити их? Добро осећање не устеже се да одговори, кад традиција престане да га заплашава. А традиција међутим тако достојанствено заплашава! Она хоће да лекције из историје, из морала, из лектире послуже за Формирање духа. (Она то хоће, бар онда, кад има воље за то и кад није иросто рутина). Она мисли да ствара смисао узрочности излажући осећања, страсти, људске интриге, њихове комбинације, последице, у прошлости, у литерарним делима, у садашњем животу. Врло је лако доказати да она занима децу стварима које она не знају и које никад неће знати између шесте и тринаесте године. Успеће се можда да се она свикну на речи, али никад неће сазнати за стварност коју оне изражавају. У ово доба стварност није стечена искусгвом и апсолутно је немогућно то искуство и имати. Таква дисдиплина може само стварати брбљивце. Она је одговорна за ћошкасте одговоре — усмоне или писмене — ко.ји испитивачима пружају толико радости — меланхоличне. Наопако је хтети арво створити појам о васељени нечим другим но са самом осећајном васељеном, хтети то са невиђеном васељеном. Ова почетна погрешка има као иоследицу овај парадокс да се обично говори о видљивом свету као о нечем одсутном, пошто се пре тога брижљиво затворило између четири зида, и пошто су сви прозори ио-