Просветни гласник

642

ПРОСВЕТНИ ГЛАС11ВК

Са Дајнком је путовао до Вараждина. Срежњевском остаје жао што није ишао у Радгону, где се штампају књиге за угарске Словенде које у Штпрској називају Прекомурцима. „И још мн је једно жао : што сам у Штнрској бно тако рано. Сунде је светлело, алн је по горама још лежао снег, а трава се по луговима тек пробијала из земље. Мора бити да је овде лети рај!... Шта не би човск зажелео! Желео би у свакој. прекрасној земљи остати целога века — али ето кола, бич иуца, и онда збогом, може бити за евагда, прекрасна земљо, виђена и невиђеНа"! Марта 12 стигао је у Вараждин који мусе доста допао; подсетио га је на руске градиће, али је савршена тншина учинила да се осећа ,као да сам у кући из које су јуче изнели покојника". Укратко описује пололгај града, а за језик вели: ,Наречје је овде хрватско али не чисто већ смешано са штирским". — Занимљиво је ово оиажање Срожњевскога. „За мене су ■— пшне — врло интересантни били , илеменити" мужици: то су просто мужици с нлемићским иравом, и тако су јадни п тако мало начитани као и други прости мужици хрватски, само су горди са своје „нлеменлтости". Ако вас је мужик — сретнувши се с вама на путу — поздравио скидањем капе, то је био прост Хрват, а пко је прошао мимо и не поздравивши вас, то је поуздано био „племенити"". Такви су били ио уму мало виши од својих сељака: по моралном су, нак, образовању често и нижи. На иуту ка Загребу имао је три одмора, и тада је у крчми частио сељаке, који су нили у његово здравље, невали му песме, причали и т. д. У Загреб је стигао 14 марта, и сутра дан је походио Гаја. „Ш та је урадио Гај - иише Ханки — и њиме пробуђенн родољуби у литерарном иогледу, Ви знате. Књижевни покрет нпје остао без утидаја и на општп живот... 0 духу родољубља нећу ни да говорим: душа ,је пробуђена и хоће да живи"... Да би иоказао већ дотадашњи успех илирске литературе, Срежњевски наводи списак књижевника који су писали илирски. Ту има и Срба, који су радили на Гајевим новинама, али је чудно како је Саву Текелију обележио као „угарскога Хрвата". Наравно да прво место не по количини већ по духу принада Гају, а гроФови Драшковић, Зденчај и Зрински служе као пример за друге аристократе илирске. Срежњевски је одушевљен, па вели како би Враз, Вукотиновић, Деметар, Кукуљевић, Раковац, Штос п др. као песници „заузели часно место у свакој другој литератури". Враз му се ипак највиШе допада „као песник који уме схватвти дух народни". Не мање му је пријатно било видети и одушевљење с којим се у Загребу изучавају и други словенски језици, нарочито нољски, руски па и чешки. „Нећу ни да говорим о томе с каквом се љубављу старају изучити језик народних песама и старо-илирских писаца, Уонште