Просветни гласник

НЛСТАВА И КУЛТУРА

643

литерарни покрет у Загребу може сдужити за пример". Као етнограФ, што .је у оно доба још био, Срежљевски додаје: „Могло би се само пожелети да се обрати пажња и на изучавање народних навика и обичаја". У својим писмима одавде, а и иначе, говори о књижарским приликама, а више се пута враћа да рече што и о илирском позоршпту. За прва два дана стекао је поред Гаја још на петнаест других познаника. „Говорим руски — пише мајци — и мене св г разумеју врло добро. Хајде де код учених људи, али ево шта ми се још десило. Трећега смо дана били ван града. Сретосмо Хрвата. Ја му говорим руски — све разуме. Другови мо.ји весели што се тако лепо споразумевамо, па питају Хрвата шта мисли од куда сам. — Хрват! вели он. — А да ли ја говорим хрватски ? — Дабогме, хрватски. — Или, можда • кра/БСКИ ? — Не, не крањски; Крањца, кад стане говорити, ни ђаво не разуме, а овога господина ја разумем! -- Ја, пише Срежњевски даље — не угађам, пе ломим језика, већ говорим обично руски, „московски" Слично му се десило и кад је ишао неколико дана по Загорју Бистрици, Крапини, Јаковљу... У једном се дому познао и с малом Габријелом, коју је држао на крилу и миловао. — Шта си ти. Габријела? — Илирка! одговори ми она, гледајући ми право у очи. — А ниси Маџарица? — Не, не, ја сам Илирка, Словенка! — А ја сам, видиш, Маџар. — Маџар! И Габријела ме не хтеде више гледати, не хтеде ми ни у крилу остати, већ побеже па каже мајци жалостиво: Маменка, он — Маџар! — А не, он није Илир, али нијс ни Маџар. — И Габријела ми, весела, опет дође у крило... Код абата у Бистрици његова се управница дома не могаше начудити да се споразумева са човеком из даљине од двеста недесет миља; проговори па виче: „Чудно, чудно"! Био је у свечаној седници Загрепске Читаонице. „У пет часова дворница се напунила. Ту је међу осталима био и гроФ Јанко Драшковић као председник, загрепски жупан Зденчај, вицебан, гроФ Оршић и др. Геч је била о куновању дома за народно илирско позориште, где би се могла сместити и библиотека Читаонице, сала за Учено Друштво и др. Пројекат је нрочитан и од свих уевојен. Настаје бирање одбора за извршење те одлуке. И овде се све без спора свршило. Драшковић чита имена, а сви вичу „Живео"! Чудновато како је Гај могао и умео ујединити посебне егоистичке воље у једну домородну: пројекат је писао Гај и све што он предложи сматра се све< тињом. Ди мислиш — пише Срежњевски мајци — да је Гај неки старац; не, то је млад, и по себи прекрасан човек". Ишао је са Бабукићем и ка Зденчају. „Частан старац, родољуб, воли Гусе свом душом; чита и има Карамзина, Пушкина и др... Од