Просветни гласник

659

иста непотребан. Психолошка метода довољнаје; вегатина рашчлањавања појмова по прописима дијалектичке методе може објаснити све што год се хоће и како се хоће. Но ако се призна да је људска природа већим делом социјалног порекла. онда развијена морална свест човека нашег доба не може да се узме као једино мерило, и приче о дивљацима неонходне су. Како би се иначе могли успоставити разни облици те исте моралне свести, и саставити социјални типовн. чија је сгзистенци.ја несумњива? Међутим „приче о дивљацима", како се подругљиво називају уопште сва етничка истраживања о народима културно заосталим, нису једини материјал за науку о наравима. Сви трагови ирошлости, сачувани у верским обредима, иредањима, .књижевности, уметностима и историји, добро су дошли научнику да покаже еволуцију моралних Феномена које испиту.је, и да поређењем различних средина створи солидну подлогу сво.јим закључцииа. Историјски преглед установа и нарави једипи је начин да се опе томељно разумеју, као што је враћање догме на њено право место у току светских догађаја најбоље средство да јој се ослаби ауторитет и вера у натприродио порекло. Има старинских обичаја који овим путем губе све до самог разлога опстанка. Тако научпик проналази колико је у нашим колективним представама, осећањима и навикама моралним остало трага незапамћених времена, и које силе помажу да се ти преживели и непридагодљиви елементи ипак још држе. Поематрани с ове тачке гледитпта, морална свест, морална осећања, појмови добра, зла, врлине, и тако даље, излазе нред научника у виду смешаних елемената датих у маси, као спојеви готово перазлучни, оптерећени читавом једном прошлошћу индивидуалног н колективног искуства, тако да много тога што се раније називало иостулатом постаје овде проблем и тешкоћа. Морална свест на пример не изгледа више као једина стална тачка у целој васиони која се мења, него изложена променама утицајем како идејне тако и материјалне средине датог друштва и времена. Она је солидарна са другим серијама социјалних појава, чијн ј е резултат и активни члан у исти мах. Историјским путем пашло се да је моралпа свест у почетку претежно колективна свест, да јединка у примитивној заједници мисли, осећа и хоће оно што и цела група којој припада; што је нека средина мање развијена, тим је већа врлина „бити као цео свет". Одатле и морална осећања црпу своју снагу; и кад су толико стара да им се одговарајуће представе изгубиле ко зна у којој генерацији, онда се намећу као морални императиви. Међутим чини се да је то нешто најдичније у нама, јер појединац у културном друштву осећа се самотворан у својим одлукама и поступцима, — сам свој господар, како се обично каже.