Просветни гласник

НАСТАВД И КУЛХУРА

661

ција, од којих ће свака да предузме рад онде где су га претходници оставшш. Та неопходност солидарности у нослу највећа је тековина н најчвршћи темељ сваке науке, чији је напредак истина спор али сигуран. Што се тиче методе рада, она ностаје иста ко.ја и за остаде друштвене науке, то јест историјека и компаративна. Ово стога што су морално и социјално нераздвојни, што су морални проблеми у једном социјални проблеми. Морал једне друштвене заједнице, исто као њен језик, вера, право или која друга установа, рађа се у њој, развија се с н>оме, па га заједно с њом и нестаје. Само то не значи да се друштво развија с обзиром на морал, него да се морали јављају као спонтани продукти колективна живота, по томе што у њима долази до израза једна нарочита врста идеја, осећања и потреба друштвених. Као што ната Физичка природа зависи од материјалних утицаја средине коју не може да мења произвољно, тако смо по оном што је морално у нама потчињени друштву у коме се рађамо и живимо. Ово не треба разумети као да појединац нема никакве моралне иницијативе, јер закони којпма се покорава у многом су и његово дело; али иошто друштво ни.је прост збир индивидуа него се осећа. као целина, то оно очевидно премаша сваког свог члана понаособ, и намеће му обавезе које овај није у стању некажњено да прекрши. На овај начин друштвена и морална природа изЈедначују се са физичком природом, по томе што су у оба случаја моћније од индивидуалног и субјективног елемента, и што су потчињене законима који немају у себи ничег натириродног. Морал овим губи свој изузетан положај, престаје да буде држава у држави, и постаје само једна покрајина у пространом царству Природе, коју научници у свима правцима испитују. Међутим ово је покрајина која тек има да се освоји, што неће бити нимало лако. Са свих страна дпжу се жестоки протести под разним изговорима, и чују се пророчки гласови о коначном неуспеху науке о наравима. Једни се окомили на сам научни материјал из кога она обећава да изведе законе, пошто се до њега не долази днректним путем нет о посредно. Вести о примитивним народима доспевају до нае преко других, а ти очевидци ма и несвесно мешају у описе своја лична тумачења; ишчезле цивилизације и културе проучавамо такође већином из књига, дакле опет по туђим исказима. Све то не може да се равна са непосредном констатацијом физичког Факта и са огледом природњаковим. Зато је немогуће нзводити законе у науци о наравима. Приговор је тачан у колико повлачи разлику у начину којим се долази до материјала у друштвеним и у природним наукама. Положај научника у првом случају несравњено је тежи и деликатни тЈ и, што потиче од необичне сложености моралних Факата и субјективних цроовЕхни гласник , I књ., 7 св„ 1913. 46