Просветни гласник

662

11Р0СВЕ1НП ГЛАС1ШК

примеса у њима. Али тешкоћа не значи и немогућност. Филологи.ја на иример, која безмало истим путем палази обавештења, показала је већ целом свету да потпуно заслужује своје место међу наукама. Друге буни сама реч „природа", и налазе у том проФанацију оног што је најсветије у њиховим очима. Морал треба да задржи свој привилегован положај, да остане „узвишен", како веле они који се бо.је да не изгледају сувише несавремени ако огворено кажу „божански 1 -. Но ми знамо да је природа укупност дато реалности иотчињене законима, да се њене границе помицале до сада више иута* и још се помичу. Еволуциона теорија навикла нас је да од камепа до човека видимо само низ непрекидних трансФормација, јер корепитих разлика и пема. Појам природе шири се дакле сваки пут кад се један део у искуству дате стварности објективира. Како је онда могуће нроизвољно се зауставити на једној линији и казати: довде и не даље! Ако се донусти научно иснитивање целог неорганског и оргаиског света, па чак и друштва у извесним његоннм деловила, што да за морал вреде нека посебна правила, и да се он једини мора недогледно високо уздићи изнад свих антрополошких и историјских истраживања, — од страха да му земаљско порекло не буде уједно и гроб! У осталом, научник се више пута срео с овом сентименталном опозицијом. Анексија сваке нове области у науци дочекивана је узбуном оних из последњих редова, и први исиред свију вечито су сматрани за насилпике, рушитеље и безвернике. Такве сметње вековима су одлагале коначну победу Коперникове теорије, али је ипак нису могле уништити. Дуго времена сва природа сматрана је за божанску, и о њој се смело знати само оно што се не коси са легендама у Библији. Позната је анегдота о калуђеру који није хтео да гледа кроз дурбин, из бојазни да не надне у грех! Такви ће пред потомством изгледати и данашњи сентиментални противници новог учења о моралу. Трећи опет овако резонују: ако постоје морали а не Морал, онда ниједан међу њима пије универзалан; ако су они солидарни са укупним друштвеним стањем, значи да се с њим и мењају, то јест да су редативни; ако у моралу нема ничег апсолутног, природно је да су и дужности ироизвољне, да у другој средини вреде друге обавезе, и да оне тим постају социјалне конвенције, често скроз локалног карактера, а не више морални императиви о које се није слободно огрешити. Дакле, наука о наравимаводи неиосредно ка уништењу морада: чим покаже историјско порекло и разлоге моралних прописа, свршено је са њиховим ауторитетом, и прекорачења не изгледају више тако страшна. Место одговора на тако звана животна питања, место идеала који треба да стави човеку пред очи као крајњу мету његових тежња и напора, научник обећава приче о дивљацима, социолошке анкете, ста тистичке линије, ступце циФара, и све тако нешто. — Свет који се