Просветни гласник

КАСТАВА П КУЛТУРД

663

навикао да у расправама о моралу тражи неку врсту морадне лектире, дела која су и сама морална, разочарано је затворио књигу Леви-Брила и у чуду се питао: Како, зар под насловом Морал и Наука о Наравама баш ни речи о врлини, пороку, греху, вишем поретку, и тако даље ? Нигде трага о регаавању моралног проблема, Дего поткопавање и онога што још и данас буди у нама поштовање. Ако се не уме створити неки бољи морал, онда нека се бар остави на миру овај који имамо. Јер, кад се тиче питања која тако дубоко задиру у наше најинтимније интересе, улога скептика је да ћути, — казао је мудри Спиноза. Први одговор на онај низ реченица са „ако* којима почињу приговори, то је да само гледиште на предмет отпада као погрешно. Ко је још чуо да се о науци суди искључиво по њеним практичним последицама? Ако њен предмет може да се брани, и да јој се закони овере искуством, она има свој разлог опстанка, — а то науци о наравима не може одрећи ниједан њен критичар. Већина се буни само на то што је „онасна". Међутим за здраву памет нема опасне науке. Не мање погрешно је веровати да дискусија увек значи порицање, да се морал доводи у питање самим тим, што се о њему научно расправља, и да губитком натприродног порекла губи сам разлог опстанка. Ово може да буде тачно само за догме које отуд црпу сав свој ауторитет. Морал има много дубље изворе и логичније разлоге да се брани, па му криво чине сви којн га, из великог поштовања, изједначују с верским догмама и .метаФизичким постулатима, који презају од критике и пролазе са временом. Његов корен урастао је дубоко у друштво, одакле му сва снага долази. Ако је немогућно замислити на који би начин појединац могао произвољно да мења говор научен из уста своје мајке, онда је несхватљиво и то да би се могао понашати друкчије но што му наређују прописи друштва чији је члан. Ео би тврдио да човек може живети без икаквих моралних обавеза ирема својој заједници, пре би заслужио име будале него неморалног. Дужност је такође Факт искуства, и не губи ништа тим што јој се одриче трансцендентно порекло. Она је последица нагомиланих традиција, васнитања и сталне пресије друштва, која се врши у име неопходних и онравданих социјалних потреба. То што знамо да се не покоравамо некаквој мистичној обавези него захтевима колективног живота, где има и један део нашег личног интереса, може' само да појача у нама осећање дужности, а никако да га смањи. У оеталом, приговор о уништењу морала науком тиче се само оних који су уобразили да га својим теоријама и стварају; научник тим што пориче да га даје, одбија од себе подметања и да га одузима. Силе које теже да одрже морал чак и у преживелим, више штетним него корисним елементима, јаче су од „разорног" утицаја критике не46 *