Просветни гласник

665

■* На завршетку. да учинимо једно кратко поређење између теоријског морада и науке о наравима с једне стране, и практичног морала и рационалне моралне вештине с друге стране, што ће најбоље показати разлике и евентуалне сличности, а такође и које схватање има јачих разлога да се одржи у науци. Теоријски морал у главном решава морални проблем и тежи да створи .један врховни принцип који би могао све да објасни. Он полази од најопштијих питања и сву своју пажњу управља на разумевање целине. То је дакле ФИлозоФека конструкција синтеза, наука о циљевима делања. Наука о наравима поставља одређене и специјалне проблеме, и решава их историјском и компаративном методом. У поређењу са досадашњим етичким системом, она изгледа као модерна психологија „без душе" према старој спекулативној психологији. Она одбацује да се узалуд мучи око апстракција метаморала, и сав свој напор унотребљава на проучавање реалних односа. „Морални проблем" у значењу нечег апеолутног и универзалног иеразумљив је за научника, јер и друге науке, ФизНка и биологија, на пример, немајувише свој врховни, јединствени проблем. Немогућно је остварити „срећу уопште", као што би наивно било хтети прибавити „здравље уопште'- или произвестн „енергију уопште". Наука о наравима не јавља се одмах као заокругљенаисавршена целина са дефинитивним одговорима на сва питања. Инвентари њених Факата у почетку су непотнуни, Формуле можда одвише уске; али она инак чини корисно дело што отвара пут за даљи рад, за спор али сталан напредак сарадњом потоњих научних генерација. Практичан морал и рационална вештина о моралу слични су у томе што се обоје односе на праксу у смислу примене. Али гранична линија између могућности и недостижног неодређена је у практичном моралу. По апсолутној верн у свемоћ сво.јих прописа, он подсећа на стару мађијску вештину, астрологију и алхемију. Моралист се нимало не збуњује тим што оскудно нознаје дату реалност коју хоће да усаврши. Главна ствар је „да се обрате душе". Он располаже са неколико нростих средстава за стварање срећна живота, савршене врлине, и осталог. Једине сметње за које зна јесу страсти наше чулне ирироде, и зато је неуморан у настојању да их укроти. Но увидевши како је тешко навести човеканапут блаженства, и како се неиравда, рђавство и патње стално множе, он закључује да човек просто „неће да се понрави", или како се веровало у Средњем Веку, да му је то немогућно без „милости божје". Рационална вештина о моралу сматра да неуспех долази понајпре отуд што је немогућно импровизовати се за реФорматора пре но што се ваљано савладао посао научника, који је истина много скромнији, али плодннји стварним успесима. Као што знање физичких закона до«