Просветни гласник

680

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

кадјењихов општи осећајни живот достигао известан степен развића. Стога наравво претиоставља познанање етичког развића дечјега познавање његовог општег духопног развића, и педагошки етичар мора бити начисто са овим односима или корелацијама између општег духовног и морадног развића, ако хоће да схвати етичку природу у деде. То исто важи и о тедесном развићу детета. Општа де.ч.ја психологија показује нам, да физички живот детета веоиа снажно задире у његово духовоо развнће. Привидио незнатни поремећаји телесни, као сметње у дисању на нос (аргозех1а назаИв), малокрвност, недовољна исхрана, последице акутних болести и т. д. могу већ јако да ометају пажњу и вољу дечју; такви пореиећа.ји редовно утичу и на морални живот. Трајни телесни болови доносе собол тешка нерасположења целог душевног живота, а тим штетно утичу и на морални живот, јср овај црие сво.ју праву снагу код детета из осећајног живота. У доба пубертета виђамо, како нзвесна врста физичких промена дубоко засецају у душевност и вољу дечју; отуда истиче задаћа за етичара васпитања: да себи разјасни односе измођу тока телесног развића и еволуције моралног живота дечјега. Другим речима, наука о моралном развићу омладине била би врло непоуздана, кад не би надовезивала на испитивање општег духовног и телесног развића младости. То би биле, укратко, задаће науке о етичком развићу. Да бисмо задовољили ову опсежну задаћу научне етике младости, које нам методе стоје на расположењу? Уопште, ове методе могу се поделити на две групе. Најпре можемо пренети опште методе испитивања младости, које су израђене у данашњој дечјој психологији, са малим изменама, и на испитивање моралног развића омладинаца; ну затим имамо и нарочитих метода, које су разрађене за испитивање етичког развића омладинаца. Навешћемо главније тачке оба ова пута испитивања. Најстарија метода испитивања младости беше преношење себе са пуно маште у доба детињства. Типски облик ове методе имамо код Русоа. Ну покрај свега великог утицаја, што га је „Емило" имао на своје савременике, може се доказати, да. Русо никад није озбиљније посматрао децу. Ова метода је недовољна, јерје природа дечја толпко различита од природе одраслих људи, да реконструкција маштом мора доводити до погрешних резултата. Ова метода је пак посве неупотребљива за излагање моралног живота у деце, јер овај показује, између свих специФично дечјих појава, највеће разлике према животу одраслих. Стога виђамо и у Русоа највеће омашке, кад говори о моралном васпитању омладине. Ну ипак не треба мислити, да се у испитивању младости можемо сасвим лишавати маштинске реконструкције дечјег душевног живота. Ако хоћемо да схватимо дечје особе-