Просветни гласник

750

ПРОСВЕТНП ГЛАСНПК

је на пр. љут, ко би могао посматрати свој гнев, а да својон пажњом на њ, одн. тпи намером посматрања са свим не промени или чак и уништи тај гисв, објект свога посматрања? Јер шш ће бити љут и за то неће моћи пажљико т. ј. хладно испитиватн самог себе иди ће посматрати самог себе као предмет, као другога, а.ш за то више неће бити љут. Самопосматрање у сећању. које је Џ. Ст. Миљ нрепоручио као поузданије, као допуну или и замену непосредног посматрања душсвних нојава у самом њиховом стварном, садашњем току има — усдед непозданости и неверности сећања — исто тако својих недостатака. Па ипак је самопосматрање у сећању једина чисто психолошка метода. за испитивање аФеката. Тој методи, т. зв. методи реиродукције, допуна је метода израза. То је испитивање оних унутрашњих и спољашњих физиодошких појава који стално нрате аФекте. Због поменутих недостатака репродуктивне методе (одн. сећања) није чудо што, као што смо већ казади, аФекти нису довољно испитани. За њих ће вероватно за навек важити оно, што је још Св. Августив у својим „Исповестима" казао о душевпом животу, о свима душевним појавама у опште: ЈУес едог рзе сарго 1о1ит диоЛ 8ит. Егдо аштиа аЛ ЂаћепАит зе Гчрзит апдиз1из ез1, и1 нМ зИ ^иоА зиг поп сарИ? и То важи још много више за другу методу ко.ја у ствари и не испитује саме аФекте већ само њихово физиолошко дејство (т. ј. дејство на тедесни организам). Истина су ти физиодошки нојави, и невидљнви уцутрашњи и видљиви спољашњи, врло важни симптоми самих аФеката. Ко не разуме и туђе смејање, јаукање, мрштење, дрхтање итд., одн. аФекте који то изазивају? Наш организам је психофизички : душа и тедо. Као методолошки, регулативни иринцип психолошког истраживања постављен је за то принцип психофизичког параледизма на супрот метаФизичком принципу узајамног дејетва душе и тела који и данас још многи психолози заступају. По принципу нсихофизичког наралелизма сваки, и највиши, душевни појав праћен је физиолошким појавама. Тојесамо научни постулат, хипотеза ко.ја вероватно неће никад бити вериФИкована (ностати теорија) у том смислу, што би се и највишим душевним појавама (нпр. апстрактном мишљењу) нашли одговарајући (наралелни, не идентични) физиолошки ироцеси (у мозгу). АФекти, међутим, и ако су врло сдожени душевни појави, потврђују овај принцип скоро исто тако и т »лико као и најнижи душевни иојаци, чулни осећаји. Као што претпостављамо, да свако има осеКаје светлости пди звука кад гдеда боје иди сдуша звуке, тако исто претпостављамо да осећа бол онај који јауче, да је весео онај који се смеје, да је љут онај који се мршти и стеже песницо и зубе, да јеуплашеи онај који Једва. дише, дрхти, пребледи, итд. Парааелизам између аФеката и физиодошких појава је дакле очигледан. Физиолошке су