Просветни гласник

настава п култура

У осталом, многи психолози (нпр. Вунт) употребљују појам интелектуалпих осећања у ширем значењу, тако да у њих увршћују не само сва виша естетичка већ и религиозна осећања. Осећања комичнога која ишчезавају кад вређају наше самољубље, јер постају непријатним аФектима (одвратности, гнева итд.) — изазива свака нообична комбинација представа, било намерна вешта асоцијација супротних представа (досетка) или случајно изазвана положајем и узајамним односом самих чулних представа, предмета (т. зв. „ситуациона комика"). И виша естетичка осећања су такође нарочити, специфични аФекти. Естетичка осећања су пријатна осећања, осећања допадања, уживања у уметничком делу. Али уметнички предмет може изазвати у нама и непријатне аФекте (страх, гнев, мржњу итд.) не само пријатне (љубав, одушевљење итд.) То је нарочито у трагедији случај. Трагедија је уметност најближа стварности и за то она изазива најсилније аФокте, нпр. страховање за јунака трагедије или мрлгњу према њему итд. Па инак ми уживамо и у трагедији у нркос тим непријатним аФектима. Како је то могућно? Могућно је отуда што аФекти. које уметничко дело изазива, нису једнаки са стварним аФектима него су друкчији, слабији, чистији, тако рећи идеалнији. Чувена Аристотедова теорија трагедије почива на том појму пречишћавања (каЉагзЈз) наших аФеката. Ми смо свесни да је пред нама само уметност, само слика стварности, а не сама стварност и ми за то остајемо незаинтересовани посматрачи и не дамо аФектима да са свим овладају нама. То се показује и у слабом или никаквом физиолошком дејству аФеката које уметнички предмети изазивају. Ако се то физиолошко дејство јави, ако уметност изазове стварне аФекте, онда је њено естетичко дејство престало, пронало. Уметност пречишћава, просвећује, идеализује наше аФекте и у томе лежи њена моћ. Естетички аФекти, осећања лепог и узвншеног, представљају — због независности од наше воље (иожуда, прохтева) одн. због наше незаинтересованости — највнши стуиањ аФективног душевног живота нашег. Стара Психологија је ограничавала аФекте само на њихове најниже обликс и за то их је сматрала као окове у које тело баца душу, управо неки чист разум (ас!ж? ригав) И неку нарочиту, узвишену, разумну вољу. Више аФекте, етичке и естетичке, морала је за то, као и вољу, такође сводити на разум, одн. на мишљење, на интелектуалпе појаве. Једини изузетак, као и у толиким другим питањима, чини и овде Аристотело. Једини ои је умео ценити и етички и естетпчки значај аФеката. Данас је Психологија увидела праву, аФективну природу ових душевних појава и то је један од њених најважнијих резул-тата за живот, за праксу. Вољу нашу покрећу аФекти а не хладне нредставе, празнн појмови, савети и мудре речи, које не изазивају никаква осећања, ко.је нас не узбуђују, не одушевљавају. За то све ва-