Просветни гласник

788

ЛРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

продужити и срећно допуиити посао школе, која је немоћна без вас, али са вама плодоносна. Ви ћете допринети да проширите и јаче учврстите појмове које ми усађујемо у наше младе ученике; ви ћете нам-помоћи да образујемо духове отворене, радознале и обазриве, пуне оригиналности и иницијативе, слободне и поносите интелигенције, ослобођене од ронства интелектуалнога, које је исто тако неподношљиво као и свако друго ропство; ви ћете радити једном речју да створите код ваше деце племениту страст за учењем и истином, да им омилите науку и улијете им ватрену жељу да све дубље продиру у њене дивне тајне. В) Морадно васпитање Али, ма колика била важност интелектуалнога васпитања, ми тврдимо да у школи као и у породици, морално васпитање треба да дође на прво место. Ми придајемо, доиста, више важности особииама срца но духа, и, ако не пренебрегавамо да створимо у детету учтога човека , радимо нарочито на томе да од њега начинимо честитога човека. Ми смо убеђени да се ви потпуно слажете са нама кад тврдимо да је потребно развити код наше деце уљудност, леие манире, моралну корекцију језика и снабдети их здравим суђењем, јаком вољом, правичном савешћу и чистим срцем. Али није довољно да им покажете у тој ствари убеђење чисто платонско, није довољно да наше морално утицање не наиђе ни на какву препреку код породице, треба да то утицање буде енергично помогнуто, продужено и доиуњено вашим. Међутим, допусгите нам да вам то кажемо сасвим искрено, ако многе породице разумеју важност свога моралног утицања и труде се, на начин хвале достојан, да помогну васпитачу у његовом послу, извесган број других породица рачунају сувише мало на саме себе а одвећ много на школу да она врши тај посао. Изгледа да оне воле да баце па пас .једну одговорност која им тешко пада и задрже за себе само право .критике — право које је увек лако испуњавати, — којим се оне често служе, које чак покаткад злоупотребљавају. Еад какво дете каже речи неприличне или непристојне, кад његово понашање није како ваља, или кад оно учини нешто што треба нокудити, уместо да се запитају до које мере они нису одговорни за стање ствари које жале, родитељи одмах онтужују школу: „Зар те томе учеушколи? Зашто онда идеш у школу ?" А кад нам се учини да треба да им обратимо пажњу на извесне испаде у владању и извесне склоности које бацаЈу у бригу, они нам увек одговарају једно исто: „Казните га, господине, казните га само", и не пропуштају да додаду: „Ви нисте довољно строги у школи, не држите довољно ђаке у стези, не кажњавате их доста;" што не смета тим