Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛТУРА

787

апсолутизма, старешина породице захтевао је и сам сдепу и пасивну послушност својој вољи; тодико је истинито да тиранија рађа тиране. Али то ауторитативно васпитање не слаже се с наравима и духом демократије. Дете иодвргнуто под такву власт у ствари је једно биће <5ез воље, без енергије, без иницијативе. Поставши човек и ушавши само у живот, оно надичи на тицу која је подизана у кавезу, од како се излегла и која је наједанпут пуштена у слободан простор. Неспособно да се нађе у свету који не познаје, оно у њему лута, удара на препреке, пловп као каква барка без једрила. самим стицајем прилика одређено да постане предана жртва смелих експлоататора људске слабости, незнања и лакрверности. У детету треба видети не једног будућег човека кога треба дресирати, већ будућег грађанина кога треба створити; треба према томе да се, у породици као и у школи, оно зарана упозна са слободом, ако се хоће да се доцније умедне паметно служити њом. Бојажљиви духови поцислиће можда да васпитати тако децу, значи уништити породични ауторитет. Нек се умире! Разлозима поткрепити послушност и оправдати је, то не значи уништити је, то пре значи утврдити је. Нити то, исто тако, значи разоравати породицу, примењивати у васпитању начела једног просвећеног и широког либерализма; то нанротив значи радити да се њена заједница учини приснијом и трајнијом. Зар веза коју Је човек слободно примио није бескрајно чвршћа но веза која је наметнута? Напослетку, кад се дете буде ухватило у кошгац са тешкоћама свога посла, немојте слабити његову одважност неумесним и невештим сажаљењем. Очинска, а нарочито материнска слабост, претерана или боље рђаво схваћена љубав често ометају и чак нокаткад доводе у опасност дело васпитачево. Кад извесни родитељи виде своје дете како ради сво.ј свакодневни посао с нрилично муке а с мало успеха, уместо да охрабре његове напоре, да подстакну његову енергију, да апелују на његове мушке особине које чине вредност и снагу човекову, они жале његову судбину, јадикују заједно с њим и моле најчешће наставника да буде благ, покушавајући да извине неуспех недовољним способностима, док му је најчешће узрок у оскудици одважности. Радити тако, зар то не значи смањити код детета осећање које оно може имати о својој вредности и свом достојанству, сломити у његовом срцу опругу такмичења и самољубља, убити у њему сваку наду на успех и према томе сваку жељу за напором? „Човек је тако саздан, каже Паскал, да, ако му се непрестано говори да је глупак, он ће то иоверовати; ако непрестано он то говори сам себи, он ће убедити у то самог себе". Ми наставници, ми се сами трудимо да приведемо у дело ове савете и ова настојавања. Ако их се и ви будете држали, ви ћете