Просветни гласник

школско кретање

795

из публике, отневали и трансионовали са истом умешношћу и тачношћу као и опа прва. Очевидно је, дакле. да је метода Ритмичке Гимнастике, иоред своје опште здравствено-естетичке васпитне вредности, у псто време епохалан проналазак у настави музичкој. На основу тако систематски образованог музичког слуха с једне и ослобођавања телесних покрета у свесне, вољне и љупке, ритмичке покрете с друге стране, покушао је Г. Далкроз да своју методу прпмени у уметничком правду: да музичке методе тежих ритама у иолифонији реализир а видљиво, телесним покретпма у простору. Тајна класичне хармоније лежи у строгом спровођењу мелодије у сваком гласу посебно и опет у нераздељивом једппству, делипи, складу свпх гласова укуипо. Према томе нринцапу сваки глас (гезр. инструмонт) изводи аосебна група ученика, одељујући се, скупљајући и цредлићући према варијацији мотива. На тај начин слушалац једпог полифоног комада у псто време п гледа како се мелодија креће и осећа склад, јединстио у гласовима. Тим визуелним нредстављањем музике доживљује се, слушајући је, оно ретко задовољство, доступно иначе једино људима аудитивног типа, обдареним апсолутним слухом. Као увод у извођење нолпФоне музике дошла је Г. Далкрозова двогласна инвенција „коњић и кочијаш". Ритми једпог и другог гласа различити су. Еоњић иде нпр. четвртине, кочијаш половине, коњпћ шеснаестине, кочијаш осмине итд. За децу је то теже но што изгледа. Свако мора слушати оба гласа, а водити једино свој. Ово вежбање даје утисак дечје игре веселе и љупке и веома се допало иублици. Затим су дошле Г. Далкрозове комиозиције: „ Девојачке " и »Ратммчке« игре. Оне су лакше за извођење од класичних комада већ и по томе што су компоноване у циљу превођења у телесне покрете. Код „Девојачких игара" лаки, глатки ритми изражени су ситним корацима и скоковима. У меканим покретима руку садржи се такт. У изразу лица и линпјама тела огледа со чедпа, ведра радост младости н пролећа (психолошко, субјективно расиоложење). На супрот томе „Ратничке игре" садрже енергичне, тешке, одсочне рптме, од поласка у маршу до јуриша. Такт држе, као свугде, покрети руку ратничког смисла: вребање, заповсст, напад, одбрана. Израз лица п тела јасно одајо радњу: поход, јуриш, узмицање, ободравање, поновии јуриш п победу.. После ових постушшх прппрема гледаоци су бпли у стању, у строго полифоном извођоњу Мелдесонових л Бахових пнтенцпја и Фуга, да доживе сасвии нову врсту радостн у музици која даје пзгледе на сасвпм нову културу тела и душе човечје. Врхнуац целог рада и успеха био је оглед подобности саме методе: II чпн Глуковог »Орфеј а (( , где је кор изводио у исто време и улогу певача ц продстављача радње. Немогућно мп је датп дескриптивну слику самог извођења п зато ћу датп само ошпти утпсак. На степенасто уоблпченом простору леже, подижу се и вију сени у чежњп за горњим светом, а тачно у ритму музпке. Плаше пх пуни претње, одсечни, холују слични ритми што их ларве и Фурије играју. Певајући и крећући се у ритму своје песме слази Ор®еј у Хадес, прекљињући иесмом, чија моћ савлађује одбранбене, љутите ритме у цесми нодземиих бића и он себи прокрчи пута ка својој супрузп.