Просветни гласник

11гпказп п оцепе

909

доказује да је било добро. Да бп се оправдало ропство рекло се да је стара раскошна култура могла понпћи једино на њему; да се одбранп деспотизам говорило се да не може битп државе без јаке руке; да се загатите нривилегпје випшх класа тврди се да без њихова рада нема државног богаства Такна тврђења у основи су само једап соФизам. Што ће човечанству пајвиша култура ако се до ње долази по цену очајнпх напора и понижености већине, а служн само незнатној мањини? Шта ће богаство државама ако крај свег раскошног пзобиља највиших класа огромпа маса народа живи у беди и невољи?... * Да оетавимо на страпу питање о социјалној срећи и општем благостању. Књиге које су пред нама баве се само индивидуалном срећом. На жалост, тешко се и најумнији човек може орпјентисати у овом замагљеном питању а још му је теже дати савете о освојењу среће, који би важилн подједнако за све људе у културном друштву. Срећа се мора ценити и по количини и по как воКи. Ако је реч о количини, кад човек може рећи да има довољно среће ? Антички философи у својој доколици бавпли су се необичцим дроблемимаа. Опп су се питали: чупајући човеку длаку по длаку, кад се може казатп да ће бпти ћелав? Слажући зрно по зрно песка, у ком ће тренутку од тога ностатп гомила? Пол Лероа Болије 1 говорећи о луксузу тврди да је врло тешко, готово немогућно одредитп границу између луксузних и потребних стварп. Обично намештен стан средњег човека за милијардера је бедна колиба, а за убогог сиромаха раскошна палата. Са срећом је пста ствар. Могу се на ирсте избројати људи који су потпуно задовољни својом судбином. Сви други с више или мање енергијо јуре за срећом бољом од оне коју имају. Врло ретко човек спушта поглед на ниже, да видп људе који пмају вишо бола а мање задовољства од њега, а готово увек подиже очи на више, да впди оне који су срећнпји пли му бар тако изгледају. Кад је реч о моралу иримери зла имају сугестивнију моћ него добра дела; кад је реч о благостању раскош много више привлачи пего умереност. Мало је људи којп би хтели подражавати Аристиду, а безброј пх је који би желели битп Брез. На просто иптање : кад је човек довољно срећан тешко је с иоузданошћу одговорити. Са срећом је као и са богаством и моћи, које огромна већина сматра као синониме среће. Онп који их имају доста траже много, они који имају много желе сувише, а ни једни нп други не знају колико им је потребно за нраву срећу. Ненаситост Баба Абдалина н лакомост Толстојевог газда Пахома само су нешто увећане и опоро кажњене особине готово свпх нас. Сетите се дпвно гатке Пушкинове о рибарци која је једно за другим тражила најпре ново корито, па скромну кућицу, па господскп двор, па царску палату и сан, па најпооле п саму златну рибпцу од које је све то и добила. У свакоме од нас има јача илп слабпја клица тога нагона. Једнога дана, каже црича, неки зидар уморен и изнурен од разбијања јединог зида угледа богата човека кога су носиле слуге у носиљци, п пожеле бити такав богаташ. Бог му испуни жељу али некадашњи зидар но уживаше дуго срећу новог живота. Он срете кпеза, господара областп, пред киме се мораде поклопити. Зажели бити кнез и Божјом милошћу то п постаде. Али кнез беше завистан од цара, и зпдар измолп од Бога милост да га учинп царем. Цару досађпваше сунце и он се Божјом помоћу проврже сунцем. Наиђе облак и

1 Р г (5 с 18 с Г есопоппе роНМдио, VIII еДН. стр. 330.