Просветни гласник

ирпкази и оценб

пут вечпом блажепству, пезпабож<ачкп проиоведник учи нас да „пема ппшта боље човеку под сунцем пего да једе, ипје п да се весели 1 ". Срећа је као митолопткп Протеј: сваком човеку показује друго лпце. Архимед ју је нашао у паучном раду који нпје могла прекинути ни смртпа онасност, док ју је Дукул тражпо у нребогатим обедима. Сарданапал је сматрао разблуду као најнећу сласт живота, а Шарл Фурије, како веле, ннкад нпје хтео зпатп за жене. Тат је нлакао кад је горео један део Рима, а Нерои је осећао огромно задовољство гледајући како пожар прождире п унигатава тај велпки град. Људи којпма владају страсти зову сталожене п мирне грађане Филистрима; ленпвац сажаљева вредне посленике; егоист гледа на Филантрона као на занесењака а Пљугакпц бп Нуредипа отерао у лудницу... Има, међутим, л>уди којима њихово занимање постаје мучан терет, и који гледају срећу у сасвим супротппм пословима. Карло I и Немања скинули су владалачку норфнру и навукли калуђерску ризу, јер им се бол>е допадала манастпрска тишина него сјаЈ владалачких дворова. Ришеље и Алберопп, обртно, посветили су се вођењу државне политике и ако су но свом позиву намењенн били црквеној служби. Луј XIV чијој се моћи све клањало жудео је за књижевним славом, а Нерон од кога је све дрхтало осећао се срећан кад је његово певање поздрављаио аплаузом. Пптагора је нрестао битп атлет да би се одао философији , а Толстој се одрекао својпх бесмртннх романа, да би могао постати осродњи моралист. Ришеље који је имао власт једног краља завидео је Корнељу, а Александар Великн мало те ннје ножелео срећу Диогенову. Тако је с великпма, а даље је још и горе. Међу обичпнм људима мало пх је којнма туђ комад не нзгледа већи, туђ носао лакши и туђа срећа боља... II Не знам зашто је књига Лобоков а доживела за пеколико годпна цреко сто издања. Мени се она, нраво да. кажем, много не допада. И то из два разлога. Прво, гато нитања која су предмет Добокове књиге нису темељно обрађивана пего само овлашно доднривана. Добок је ишао за леиочом Фраза а не за тачношћу посматрања и иравилношћу закључивања. Он је више китњаст него инструктпван. Узимам за пример само две трн главе да покажем оправданост своје замерке. У II глави говори се о срећи од вршења своје дужности, али се ни мало не види које су и какве те дужности, нитп се објашњава њихов етички и социјални значај. У глави о васиптању само су паговештене дие три добре мисли, али се толико може наћи у предав$ш>има ма кога осредњег школског радника. Глава о љубави још је слабија п анемичнија. Изгледа да Добок није схватио ту велику емоцију која час нење а час спушта моралну атмосФеру друштва. Он не говори ни о њеним симптомима, ни о исихичким елементима из којих се састоји, ни о облицима у којима се јавља, нп о последицама за појединачни и друштвени живот. Уметност, песништво, п музика нашли су у Добоку не тумача него хвалиоца. Готово свуда, кроз целу књигу оиажа се да се Добок, и ако природњак, пе служи методом природних наука да нас упозна с предметима н појавама о којима говори. Он пе раскрива нред нама ствари којима се бави, нитп нам их излаже по битним особинама, нитп их тумачи, а још мање да изводп какве бар емпиричке законе. Он претпоставља да их мп познајемо, алп пх не умемо довољно цепити, и примпо је на себе улогу да

1 Књига проиоиедникова, гл. 8 СХ 15.