Просветни гласник

912

ПРОСВЕХНН ГЛАСННК

нам их сладн, како би их впше заволели. Књига тиме добива ироповеднички карактер и нодсећа на извесна моралистичка излагања Толстојева... Друга је мана Лобокова дела изобиље цитата. Њихје толико да књига сало што се не распукне од њих. И ко ти све нпје ту! Не велим да .је Добок бирао недостојно друштво, али је и сувигае разнородно. Аутори разних времена, паганцц и свети оци, научници п богослови, песпици н мислиоци испунили су својим прилозима дело Лобоково. Његова лпчиа мисао често се Јвдва и види кроз ту множину туђих пдеја. Може бити да је то књигу п учинило популарном. Не само шире масе, него често и одабранн духови, само ако се не тиче њихове сиецијалне струке, воле ове комадиће стихова и одломке идеја, ове разбацане максиме које се дају лацо гутати као укусне бонбоне. Мени све то личи на ватромет: сјајпо је и блиставо, али мало траје п брзо се заборавља. Може забавити али не и загрејати. Употреба цитата није за осуду, али само кад је умерона и добро смишљена. Они тада подупиру разлагање ауторово п јемче за тачпост његових идеја. Ењига у којој је много цитата подсећа на меницу с много потписа: сваки од потписника пма мали лични кредит, те их се мора скупити повише, да створе довољно јемства. Многи цитати замућују ствари у место да их разбистравају. То је привидан збир који, у ствари излази на разлпку. Мали број одабрантх цптата изгледа као украс на хаљини; велпки број, то су већ закрпе. На онда, и сам аутор изгледа сумњив кад се затрна у масу туђих мишљења. Може то бити у ствари врло учен човек, али ја губпм веру у њега чим осетим да се сваки час осврће лево и десно, не бп ли му се ко нашао на невољи. В.о нема вере у тачност својпх лдеја и снагу свога ума, нека се не ставља нашим учитељем. Још је горе ако је аутор нрибрао ту масу цитата само да њнма пропарадпра ирод читаоцпма, поносећп се одабраним друштвом у коме се креће и колпчпном књига које познаје. Такоме хвалисавцу треба одмах рећи да нити су у стварп најученији они који су највпше читали, нити су највпше читали они којп најрадије цитирају туђа мишљења... Вероватно је да Лобок није засуо своју књнгу цптатима ни пз недостатка вере у себе. нп са сувишка таштине. Њега, који се бавио сухопарним проучавањем нпжих жпвотињских оргапизама могла је збиља одушевити поезија и ФилосоФија, којима је прибегавао у часовпма одмора, да би у њпма пашао окрепе и насладе. Само, ни тај добар разлог не уклања тешкоћу стварн. Остаје Факт да су многобројни цитати спречили писца да развије своје идеје и да их поткрепи јаким доказима и оснажи добрим примерима. А ја увек волим слушати једног аутора како доказује неку ствар, него десет других који је само хвале. Нреводилац пазива Лобоково дело мушком и утешном књигом. Утенша може бити јесте, али мушка није, бар не у довољној мери. Лобок излази пред лублику у својству добра човека, разумна, одморена, пријатеља људп и проповедпика морала. Али његов морал је буржоаски, званичан и лојалан. Он је за добру децу и за мирне грађане. Лобак не учи људе борби него трпљењу. Он цитира Епиктетову реч : „ја сам задовољан опим што се деси", Марка Аврелија: „треба примпти све што се догоди" п Шекслирову: „Свако место на које пада небеско око, мудроме је човеку срећпо уточиште". То је ФилосоФија резигнације, која у много случајева омета људски папредак. Боља будућпост поједпнца п народа лежи у пезадовољству садашњошћу. Само ваља имати на уму да пма две врсте иезадовољства. Једно подстпче индивидуалне снаге, груишие их у социјалну енергију и изазива.