Просветни гласник

914

просветнн гласнпк

као сателите, људо јаче од њих карактером и падмоћније умом. Те госнође, надмене од таштнне, с извештаченом духовитошћу, способне .једино да се размећу својим благом, положајем п прецима, нрпмнће с негодовањем књигу Ивоне Сарсеј, и огласиће је за простачку и плебејску. — Фешшискпње, које нрокламују социјалну једнакоет полова п пстичу сиоје право „индивпдуе" изнад дужности жене и мајке, протествоваће против архаичне н старомодне књпге, која нрвенствено упућује жену да васнитава децу, да „осваја дражпма свога срца п своје лепоте — мужа који је готои да утекне" п да забавља своје госте. — Нроповеднице права „па срећу" и јунакињо слободне љубави, које се поносе што су умеле одбацити оно што оне зову ништавннм заблудама и глупим нредрасудама брака, слећи ће нрезрпво рамонпма пред Филистрпскпм делом у којем се назива грехом оног што оне зову слободом духа и тела. — Госпођице које су окусиле убиствену сласт књпшког незимизма, па су огорчене жнвотом, н ако им он нпје панео пикакав бол, оне које добро храњене, лено неговане, тонло одевене и свесрдцо вољене држе на врху језпка проклињање жпвота а на крају ланчића носо украс са мртвачком главом бацпће са заиренашћењем пз руку књпгу која назива веселост „дражеснпм сунцем свију врлипа". — Најпосле, ни добро кућенице, женске којо само носе децу и слушају мужа, које не раде шпптл друго до што спремају ваљану зимницу н крпе поцепано рубље, робиње кућњег огњишта које шест дана служе нородицп да би седми дан посветнле Богу, нн оне се не могу лако помирптп с идејама Ивоне Сарсеј, јер ће им те идеје изгледати као француска раскалашност, п ако наивна и певпна. А у веку парадоксизма н настранпх пдеја биће с мрпгтењем нримљена правжлна закључивања и разумна размишљања једног нормалног духа, као што је у земљн хромих подсмешљиво дочекан обичан ход једног намериика са здравпм ногама... У књизи Ивопе Сарсој нема пп педантне ученостн, ни дубоке филосоФпје. У њој тако исто нема монотоне једнолпкости стпла, ни укрућених иоука исказанпх сухпм п опорнм гласом школског педагога или цензора нарави. Дело Сарсејеве нпје пзбраздано класиФикацпјама људских врлина ни нретрпапо набрајањем васпитних система и метода. Оно је неједнако но току п разповрсно но садржнни, састављено из добрих савета, значајних опажања тачних суђења и лепих аногдота, а палазе се у њему две три овлашно скициране новеле. Све што се ту налазп није нрвог квалитета : понешто је мало натегнуто; местнмице има ионављања мпслп п речи; гдегде је стил китњаст, разливен и ггретрнан; има ндеја које су „нижега ранга.и лакшега ауторитета", што рекао један паш државник — алп све су те мане у мањој мерп и као пеки споредан примесак. Главна јо вредност књпге у умереном н трсзвеном оптнмизму којп уздиже душу, као што топла киша и благо сунце подижу бпљку. Ивона Сарсеј има моралне храбрости да буде ведра н весела, да ворује у бољу будућност човечанства, и да _ воли жпвот пе очекујући да се у њому може увек дисати у озону и спавати на ружама. Има, иризнајем, и мало несвееног класпог егоизма у овим поукама упућеним поглавито онима којима сем вдравља и доброг расположења не треба ништа впше па да буду срећнп. Ивона Сарсеј нити је револуцпонарка нп жарка фнлантропкин.а, на да куца на врата колеба и ослушкује уздахе пз мансарда и сутерена. Онајеиз безбрнжне друштвене средине и проблем социјалне правде њу много не интересује. Она, као и Лобок, верује да свакн човек може с;;моваспнтањем створити поуздану личну срећу. која ће тим начииом ностати општа срећа свих људн. Та идоја коју су оба ова аутора позајмила од оног саможнвог Гетеа, ако није намерна обмапа, извесно је тешка заблуда...