Просветни гласник

ИАОТАВА И КУЛТУРА

893

Али часове правог играња замишљаи ја много идеадније, кад би се играње — као што би требало — схватало као део телесне културе, и кад учитељи играња не би били пређашњи балетски играчи који неизоставно преносе балет на друштвено играње, већ ггознаваоци и подстрекивачи свестране телесне културе, који би раме уз раме радили с гимнастичарима, увек свесни Гетеових речи: „Ако хоћеш, да изгледаш елегантан а ниси сигуран, залуду. Само из савршене снаге провирује љупкост". Такви би се учитељи играња, ради телесне свежине и здравља, ностарали за хигијену сале за играње, одела за играње и нашој игри и светковинама повратили би опет светлости, ваздуха и сунцаипомогли би да се при игрању стварају радости и лепоте. Да се опет вратимо дечјој игри која је достојна наше неге. Знати циљеве добро је али се путеви што њима воде често морају тралшти. Оно што је добро у дечјим играма -— јесте наслеђено благо. Препошењем на свако ново покољење губе оне често од своје лепоте јасности и разговетности. Да оне врло често имају везе са обожавањем богова као и везе са старим германским животом, деци је нашој већином ненознато. И ма како да су ове игре добре и да их стога вреди неговати ппак бисмо требали да порадимо те да дечје игре одговарају нашем животу. Истина понеке од наслеђених игара испуњавају тај захтев, на пр. игра праља, где се о њој прича и њен рад подражава; исто тако не застаревају ни игре животиња као: „Мишићу не дај да те ухвате" ! Али култура требала је да развија и дечју игру као што је то чинила са друштвом. Ми то још непрестано иропуштамо и морамо једном да покушамо. Наша деца уче на часу певања толико песама, које исто тако као и песме за игру маме на играње. На ипак се изоставља кретање и играње које би ма како тако депо одговарало. То је, по моме мишљењу због тога, што смо ми пренебрегли дечју игру и при игрању мислимо једино на окретне игре друштвене. У школи је истина било и игре уз песму и кола у гимнастици. Али, ако ногледамо у колико су иокрети одговарали песми и тексту који их је пратио, видећемо да обоје нису одговарали једно другом. Песма је служила само томе да даје ритам (управо такт) прописаним, тачно одмереним покретима. Депота појединих покрета и покрета сваке поједине ученице била је споредна ствар. Захтевала се притом једино строга равномерност свих покрета и радовадо се кад су ови стварали лепе звезде, кругове е!с., и кад су се разнобојни шлајери и заставице за махање притом довољно истицаде. Да је игра и коло управо нешто сасвим друго, и да само у ово наше доба имају тај облик — ретко је ко био тога свестан. Па ипак у наше време нашло се људи који су претече нових времена уколико паша садашњост није довољно зрела за њихове иде-