Просветни гласник

894

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНПК

аде, људи у чијим уметничким душама има чежње за добром и иравои нгром, чежње која нам каже да је „играње пластична уметност ч:гји је матернјад човечје тело, као што је боја материјал сднкарства а камен и руда скулптуре". Уметници су нам највернији савезници и најјачи пионири наше културе. И сви они: сликари, вајари, иесници, и музичари, сви ће нам помоћи да поново оживимо игру и коло; код њих свију наишла сам на чежњу за новом игром и играњем, а чежња и машта најчешће и јесу творитељке добре новине. Уметници као ДиФенбах и Фидус показали су нам такву игру у својим творевинама. Исадора Дункан прва нам је заиграла такву игру. Ми смо јој се дивили и питали се у чуду: шта је то сад? Можемо ли ми то употребити за живот, за светковине, за децу нашу ? Дабоме да можемо. — Само кад једном схватимо и поверујемо нашнм уметницима који човека тако радо и тако често представљају као што га је природа створила и објашњавају нам да је човек почетак и свршетак све уметности, и уче нас да схватимо: да је човек и тело човечје лепо, лепо од природе, и без данашњих модних срестава за уленшавања као мидера, модне хаљине, ципеле за играње и рукавице, и без шестарских и набубаних покрета наших друштвених игара. И ако хоћемо да је човек леп, тако леп како га је сама природа као своје љубимче, човека, створила, ако хоћемо да га доведемо до цветања и зрелости у тој леноти његовој, тада ћемо радо ослушкивати шта нам они казују о новој игри, било у сликарству, цртању или пластици, као и у музици н песништву. Тада ће се и наше осећање за телесну лепоту и за значај тела, за Форму и нокрет пренути и порасти, и ми ћемо не само неговати телесну Форму, већ и покрет и научићемо их ценити према њиховој лепоти. Ми ћемо опет научити говор телесних покрета који су сада подјармљени и угушени под притиском правила и обичаја и учтивости. Код малог детета на руци мајчиној признавали смо и трпели овај говор тела и радовали смо се кад то мало биће својим нокретом и изразом јасно показује своју вољу и своју жељу. Али потом — и што је васпитање „боље" утолико пре — дођу заповести: то не смеш, то се не пристоји, седи лепо и марљиво и уљудно! Те се тада мало биће дотле черупа и дотерује док одјасног, изричног, природног и лепог телесног израза не преостане ништа више и наша деца не постану дресиране лутке које можемо лено приказати кад дође посета, како су учтива и лепо васпитана нашим „добрим" васпитањем. Да је баш тај говор тела нешто бескрајно лепо, љупко и дражесно, тога нисмо били свесни кад смо га убијали. И баш стога мислим да ћемо тек онда, кад поново извојујемо оно право схватање тела моћи неговати његов говор и његов израз. У игри и игрању имамо одлична изврсна средства за то, и с њим ће се збити као