Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛТУРА

895

с оним зарђалим плугом који се оиет засија чим се употреби за први користан рад. ,Од стаса ка стасу води нас време које ствара облике". Разуме се тај рад биће за нас нови свет. Мораће се показати, покушавати, тражити путеве и крчити их те да по њима може ићи и множина; јер је игра доиста тај говор телесни, уметност, која је достунна целом народу, и старом и младом. Учитељица и углед нашег уметничког реда на томе пољу мора нам бити природа, дакле и дете са својим природним изразима и покретима. Кад се у мени појавила мисао и жеља да се омладине ради забавим колом и игром, морала сам пре свега строго одбацити све што су школа, гимнастика литература и дечје учење играља за сада давали. Дечје игре пре школског доба морале су ми бити полазна тачка и мост на. моме путу за нови свет, ту нисам знала бољега нута до пустити да ме младеж сама води. Као што су дечје игре живеле у слободи и радости, те тако сачувале телесни говор, играње, тако сам се и ја трудила да својим ученицама при нашем заједничком раду дадем обоје: радости и слободе. Све утврђене границе наслеђених кола (вештачких гимнастичких кола) сав прекомерни рад памћења морао се прогнати. Радост и слобода неоиходни су тамо где су деца скупљена на игру и играње. Јер је радост сунце за човека и као такво помаже његово цветање и сазревање, његово добро и његов бољитак. „Радост је оно 1иго чула оилемењава". А слобода покрета неопходна је по човека као и по свако друго створење, које хоће да доспе до свог савршенства. И тако смо се ми у слободи и радости скупљали на игру и играње. Весело, безбрижно расположење предшколског доба, када нас је пролећно сунце и несмица мамила у „коло коло наоколо" опет се пробудили у нама, те смо играли игре из оног доба — на томе темељу зидали емо даље те се играли и играли нових игара на нове начине. „Тајанствено блаженство развијања" видела сам где блиста у сјајним очима девојчица. Предишући и одмарајући се гледале су за другу веселу игру осталих и мило ми би, уживаху у веселој игри другарице усисавајући тако у се и несвесно схватање лепоте говора покрета. Ми смо се потпуно предавале лаким, веселим, несташним песмицама за игру и трудиле смо се да их сасвим исцрпимо, сасвим доживимо. Ништа нам није било стега и нравило осим саме песмице, њених речи и њеног тона. Јадна није морала бојажљиво да игра баш исто као и остале. Слободу покрета, да би ови могли расти! И како смо се радовале и дивиле се другарици која је умела једну песмицу или један део њен да изрази нарочито лепим и карактеристичним покретима. Тако у томе веселом заједпичком раду постала су нова кола и нове игре и што је најважније, по моме мишљењу, будило се осећање за нраву игру код мојих девојчица. И кад помислим на сву лепоту, радост и младалачку свежину, што још скри-