Просветни гласник

896

ПРОСВЕТНИ Г.1АСНИК

вена ложи у будућности, срце ми порасте у нади на будућу жетву. Њено дозревање морају потпомоћи роднтељи и васптачи свуда и на сваком месту. превела М. М'

ОРЕДЊЕ ШКОЛЕ У ЕНГЛЕОКОЈ

Карактер наставе средњих школа, у земљи демократских тежња, обедежава, не само стање и интелектуалну вредност елемената са којима се ради, него и степен културе, циви.аизадије, или, као што се каже, „хуманизма", целог народа. С тога, проучити педагошки сиетем, или боље рећи, педагошке идеје — водиље једног народа, значи једновремено изложити његову историју и поставити темеље психологије. Јер, кад се у Француској истиче важност спортова у енглеском васпитању, мисли се да је довољно оцртана иедагошка оригиналност наших прекоморских суседа. За нашу јавност, школа, која се рекламира англо-сакеонскии методама, јесте пре свега школа, у којој млади људи од 12. до 18. године проводе највећи део дана у игрању крикета, Фусбала по зеленим рудинама, одакле иду на суседну обалу, где спремају чамце и вежбају се, да би однели победу у школској утакмици на чамцима. И заиста, кад се дође први пут, пре подне једног сунчаноа дана, било у универзитетску варош, као у Кеа<1т§, Ох^огс!, СатћгМде, било у ведику народну школу, као Е1оп, Ки^ћу, Нагго^, \Утсће81ег, човек се изненади утиском, који ова места за васнитање чине, противно нашим хладним универзитетским палатама, нашим строгим лицејима, где се човек још с врата и против своје воље спрема да поздрави стражара, који допушта да се уђе. Место дворишта поплочаног камењем или засутог шљунком, суморног дворишта међу великим зидо- , вима, дворишта врло малог за игру, а врло великог за разговарање, место дворишта мрачног од неме досаде толике младежи, тамо су лепе баште, хумске земље увек свеже, где свака три месеца расте ново цвеће; ту су вековна дрвета — сведоци ишчездих генарација, вечити брестови Е1оп -а, стари кедар \Уас1ћат-Со11е§е-а, који се узјогунио Да не угине док га гром не обори, алеја ТппИу-СоПеде-а где се тисовине, труле до сржи, одржавају у земљи само једним дедом коре, ади чије се ведике чвораовате руке укрштају високо са рукама моћнијих мдадица, да би још засуле ученике осмехом свог бледог лишћа оптерећеног усиоменама; ту.су дуж готских зидова, на извајаним прозорима, на изрезаним корницама, вињаге, које разастиру све пурпурне и здатне огртаче засуте ружама, пењу се до кровова, па се спуштају у ватреним