Просветни гласник

900

11РОСВЕТЛЈ1 ГЛАСНПК

Наиђе 1536. година и манастирска црква би порушена: то је свршено аа неколико часова, једне недеље у јутру. Идеја манастирска паде, као зрео плод, при првом потресу, јер бегае преживела; нису ни нокушали да је притврде за дрво. Зашто ? Дрво није било мртво, надали су се: оно ће дати друге цветове и ново плодове. Зар није остало камење? А ка мење, које садржи живот, увек изазива живот. Само четири године прођоше; један витез из гроФовије умре без деце и завешта све своје имање једној есо1е Ле дгатталге, као што се тада говораше. Његови наследници мислили су са свим природно остаром манастиру, и, у овимзидовима, подигнутим религиозном силом, посвећеним молитвом и службом, у овим зидовима— чуварима духовног живота, духовног трансФормисаног живота, новога сазнања, све поче да се развија својим током. Село п његова гимназија нису на великом путу, где ће се нодићи моћне индустријске вароши, пуне метежа; школа, дакле, неће рескирати да буде нрогутана од њихових бујица бурних али пролазних. Напротив, опа је толико удаљена, да може у исто доба да врши контролу над обичајима који теже да се распале у грозничавом послу, али и да прими огледом корисне лекције од индустријских напора. У овој иолу-независности гимназија је стекла чисту индивндуалност; она је тело засновао, велико и моћно. Њој је иотребпа снага делом за њену подвојеност,,а делом за стечену традицију, која јој осигурава потоња богатсва, а да јој нигата не узме од садашње имовине. Странац, који носети ове институте, остављајући при том нову варош, биће изненађен контрастима. Близу вароши челика и цигаља, ноцрнелих од дима, налази се село мирно као старост, његова школа изгледа јога старија. Улази се увек кроз велика врата опатије, увек су сиви зндови манастира, готска црква, ћелије монаха. Али, има и;:весних грађевина, које, изгледа, да су из другог доба: настава, њени обнчаји, цео ток њенога духовног живота. Користољубив дах варогаи није угасио племенити пламен занаљен некада религиозним дугаама, одржаван хуманистима 'ренесанса. Он светли новом светлогаћу, али његова ватра иикада не остаје хладна. Гимназија је увек тајанствена установа, лабораторија за душе; никада она неће бити анотекарска лабораторија за трговину, атеље индустрије: „Она има, без сумње, пигае јодан енглески директор, осцилација у раду, али она никад не нигати прогалост и никад не заборавља успомену на своје историјске основе; тако она чува у садашњости драж ствари, којих нема, а њени учитељи својим карактером као и својим држањем, задржавају увек црте умерености и простоте уобичајене код људи из предања.

• Ову традицију све изазива: стари зидови, застарели обичаји, сјдј и церемоније, одело учитеља и ученика, који тешко уступају