Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛТУРА

945

и др. Изгдеда да је Лиутпранд као зналац грчкога језика, с којим често парадира у својим списима, био познат и са неким производнма грчке литературе, што је тада био врло редак пример на Западу. Са опадањем грчке власти у ТТталији слаби, наиме, на Западу све више знање грчкога језика и интересовање за њ малаксава све више, да се током даљих векова потпуно угаси, како би се оиет обновило у доба Ренесансе и Хуманизма. Више, дакле, васпитаник старе кдасичне књижевности него теолог, Лиутпранд и с те стране изазива нарочити интерес. Однегопан на узорима старе античке књижевности, а одрастао у разузданој српдини у Павији, на двору италијанскога краља Хуга, прича Диутнранд особито радо скандалозне ствари и закулисне радње, одвајајући и ту од веКине сухих савремених хроничара. И ако је Лиутпранд као јужњак и сувише ватрен и примчив, тако да његова оцена прилика и људи чесго зависи од његова тренутнога расположења, ипак нас његови списи интересују у пуној мери, јер потичу несумњиво од ванредно даровита и самосвојна писца. На жалост о животу ове веома занимљиве личности не знамо много. Неколико биографских података пружа нам сам писац у својим списима, и то је све. Време у које пада Диутпрандово рођење било је веома бурно и несигурно. Отаџбина Л.иутпрандова, Италија, налазила се тада у процесу необично интензивнога врења, које је наступило од времена пропасти Карловића у Немачкој, дотадашњих господара Италије. У горњој Италији јавља се током прве половине X века неколико знатних личности, које раепростиру своју власт над горњом Италијом с очитом тежњом да завладају и средњом Италијом, где је дотле главни политички Фактор био римски папа. У својој тежњи да се одржи самостално ирема Византијском Дарству а још више према Лангобардима, господарима не само горње Италије и јужнијих херцештава Сполета и Беневента него од 751 и егзархата равенскога, умело је папство у другој половини УШ века да нађе наслона код нове династије Карловића. северно од Алпа, у Франачкој. Од тога времена и датирају први почеци папске светске државе, а с тим уједно и све већо претензије римскога иапства на светску власт. Ну са'престанком династије Карловића у источној Франачкој почиње да опада моћ и углед римских папа, који су током IX века већ умели јасно да истакну своје претензије за универзалном влашћу. Сада пак, са престанком царске власти у Италнји, губи и панство помало од свога значаја. Папско достојанство постаје играчка у рукама римске властеле, особито лепе Теодоре, а доцније ће њена још лепша и заноснија ћерка Мароција такође да располаже столицом св. Петра. Можда у историји папства нема жалоснијег и јаднијег перијода од ових неколико деценија у X веку. То је доба о коме побожни хроничари говоре с уздасима и тугом, причајући о чудима и покорима појединих папа.