Просветни гласник

950

ПРОСВВИШ ГЛАСНИК

те да грчка принцеза као мираз донесе Огону II. Апулију и Еалабрију. Тако би дар Отон I. без капи крви добио жељене покрајине на југу Италије и своју младу династију сродио са династијом источноримскога царства. Тражити од Византије оволико много а у ствари не давати у накнаду ничега стварнога, било је и сувише. Очекивати да ће се овај план моћи извести, значило је не познавати ни мало византијскога цара НићиФора, који је непрестано сањао о проширењу граница источно-римскога царства, а најмање вољан био да без капи крви уступа две простране провинције. •1и\'тпранду, као познаваоцу прилика у Византији, поверено беше да изведе ову значајну мисију. Диутпрапд је, истина, боље него ико други у Немачкој позпавао државно уређење и прилике на двору византијском. Али његова личност није била ни мало погодна за овако деликатне преговоре, које је требало водити с највећом пажњом и опрезношћу да се не повреди осетљивост византијскога двора. Византијски цар сматрао је себе за нравога наследника старих римских императора, те је на германске и риманске владаре гледао као на узурпаторе на терену западно-римскога царства. Особито важило је ово за Отона I., чију царску титулу византијски цар никако није хтео да призна. Све то ваљало је да има на уму изасланик цара Огона I., те да према томе подешава своје држање у Цариграду. Али он је, дошавши у Цариград, иступио одмах охоло, оштро и скоро пеиомнрљиво, тако да је већ на првом почетку онемогућио и најмањи уснех своје мисије. 0 свом вишемесечном бављењу у Цариграду написао је Л.иутпранд на жалост недовршени спис „1ли(1ргапсН геМЈо (1е 1е§аМопе Сопз^апипороШапа", који се може убројати међу најзанпмљивије списе средњега века 22 . Пре него што приступимо детаљнијој анализи овога списа, у коме је писац на тако пластичан начин приказао царски двор и прилике у Византији, зауставићемо се на оним местима Антаподозе, где писац такође говори о Византији и царском двору, Русима, Бугарима и нешто о јужним Словенима. Започињући европску историју од краја IX века, прелази Љутпранд одмах на почетку Антаподозе на историју југо-источне Европе. Наравно, ту је на првом месту Византија 23 , па се онда одмах говори о бугарском владаоцу Симеону, за кога Љутнранд каже да је био храбар ратник, и ако хришћанин, ипак заклети непријатсљ својих

'» Мо1л. бегт. Мзк. 88. III. р. 347—363. 23 Из речи о цару Деону VI. Мудром. где се каже да је Леон »Сопз^апЦш ћшиз ра4ег цш пипс изцие зирегеа! е1 ГеИсИег ге&па<;« види се, да је прва књига Антаподозе писана пре смрти Константина VII., давле пре 959 (Моп. бегт. 88. III. р. 276).