Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛТУРА

брањена радња, може изазвати врдо непријатна осећања и помоћу њих победити првобитни мотив. „Жежен кашу хлади" — важи дакле и за више животиње. У осталом, и код нижих животиња може постојати борба раздичних дражи које изазивају један исги нагон. Само то, разуме се није у ствари никаква борба, није борба супротних мотива у смислу различних осећања или нагона: код њих увек побеђује тренутни нагон, који се само руководи или управо задовољава најјачом дражи." Идеалан случај Буридановог магарца, који у недоумици цркава на средини између два потпуно једнака иласта сена, је, разуме се, само једна бесмислена претпоставка. У осгалом, тим се примером хтела само илустровати неслобода животиња или њнхова несиособност да се на радњу одлуче, кад њихове нагоне драже, узбуђују, побуђују или покрећу иотпуно једнаке дражи. Првобитни нагонски мотив нобедиће увек онда, кад је и сувише јак и толико јачи од осталих, да им тако рећи не да ни да се зауставе у свести, ако еу се у њој и појавили, као што .је случај нпр. с јаком глади, с јаким сексуалним аФектом итд. Али један такав мотив може бити сувише јак према осталима, разуме се, само онда, кад су ти остали мотиви врло слаби. Међу тим, код човека који уме да нредвиди различне могућне иоследице своје садашње радње, — користећи се својим личним искуством или својим разумом (одн. општим, могућпим искуством) — првобитни ће мотив знатно ослабити већ услед тога, што се пажња зауставља и на тим различним могућностима као новим мотивима. Ти нови мотиви иорају бити бар приближно исте јачине одн. исте емоционалне вредности као и првобитни мотив; јер само тако може бити спречено слепо, нагонско повођење за првим, најјачим мотивом. Истина искушење (одн. при.јатна осећања), које тај мотив у себи скрива, може бити врло јако, те ће се пажња сваки час враћати к њему. Да и у таквим сдучајевима врло често, и ако тек после дуге борбе, побеђује први мотив, зна свако из сопственог искуства. Често је та борба само нривидна, јер се сви супротни мотиви (или разлози) јављају хладно, тако рећи апстрактно, дакле без икакве емоционалне снаге која би стала на супрот првобитним мотивима. Пред тако слабим противницима ти првобитни мотиви добијају нова оправдања и тако рећи нове снаге, с којом искључиво завладају пољем борбе, т. ј. пољем пажње (центром свести), изазивајући одмах и непосредно одговарајућу радњу; јер њој више нема препрека. Еолико нута човек привидно врло пажљиво слуша пријатељске савете и опомене, или их, увиђајући њихову оправданост, чак и сам себи даје, па ипак учини противно њима само зато, што те опомене пзазивају врло сдаба или скоро никаква осећања, те без тога оружја нису способни тако