Просветни гласник

1076

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

рећи ни ступити у борбу са силним емоционалним, нагонским мотивима. За то тако сдаби супротни мотиви само за тренутак одлажу извршење наумљене радње, али ни мало не поколебају само то наумљење, ту првобитну намеру, која је у ствари већ постала чврстом одлуком. Али је инак и таква, тако рећи у напред одлучена радња, — као што је случај у јаким страстима, где човек лаже самог себе, измишљајући, на супрот паметним разлозима, лажна оправдаљаза наумљени и „тврдо" решени поступак, веома сложена и веома разаична од нагонске радње, где се једном свесном диљу јури без оклевања, без икакве борбе и колебања, без размигаљања. Изборне вољне радње су управо у толико више и Сложеније, у колико је дуже то оклевање и колебање, т. ј. у колико дуже траје борба мотива. За то су најсложеније и највише оне вољне радње човекове, где су два или више сунротних мотива (или група мотива) у датом моменту субјектове свести приближно исте јачине одн. вредности за субјект. Јер онда одлука није лака и, да би се до ње што пре дошло, уз поједине мотиве измишљају се (управо јављају се, изазивају се) многи други, нови мотиви који оне нрве појачавају одн. слабе. 8. — Одлучивање ће бити, као што смо већ видели, увек у правцу најјачег мотива: вољна одлука и није ништа друго до коначно побеђивање тог једног, најјачег мотива, т. ј. његово искључиво остајање у центру свести (одн. у пажњи). Међу тим, као што то одлучивање најјачег мотива схватамо као својгЈ вољну одлуку, тако исто и борбу мотива пре коначне одлуке ми схватамо као намерно или својевољно задржавање одлуке, као своју слободу одн. способност да сами (по „вољи") бирамо између појединих различних мотива. Ми се не осећамо само активним приликом вољне радпе, него и за време припремања радње одн. борбе мотива ми имамо осећање слободе, т. ј. мн осећамо као да се ми сами боримо н припремамо радњу, одлучујући се за један мотив, — за онај за који ми хоћемо. То је одиста тачно у толико, што су сви поједини мотиви — наши мотиви: тако рећи један део нашег Ја бори се против другог његовог дела, те отуда нама изгледа, као да се боримо са самим собом. И мотив одн. представа, која победи, је наша представа, те је дакле и одлука у том смислу наша одлука. Ми се за то осећамо слободним чак и у нагонским радњама, т. ј. у свима свесним радњама које потичу из наших (свесних и јасних) представа, а не, као реФлексни и аутоматски покрети, из (често несвесних) чулних дражи. То осећање слободе јавља се, разуме се, много јаче код сложенијих, изборних вољних радњи. Међу тим, само за то што смо често и за време саме борбе мотива донекле (т. ј. нејасно) свесни различних могућности, различних могућних радњи, различних мотива, — а сваки