Просветни гласник

1084

ПГОСВЕТ1Ш Г.1АС1ШК

♦ * И критичарски рад Вуков долази у оне аробне књижевне послове Вукове који припадају првим годинама вегова делања. ,Рецензирање" српских књига, о чему се пре Вука бавио Еопитар, било је први посао на који ,је Копитар позвао Вука ван фолклорнога рада његова. Како је Вук мало био спреман за послове те врсте показује и његово писмо од 17 Фебруара 1814 из Беча, писанс Копитару у месту: ,Ваше позивање к рецензирању Славено-Сербски књига примис сам с највећим високопочитанијем. Ја за највећу чест и срећу признајем што је мене судбина сподобила познати се с таким славним и великим људима, који ревношћу к просвјешченију, слави и к срећи, рода човечанскога дишу. Нити ја знам како би Вама зато возблагодарити могао што сте Ви мене удостојили участником бити тога славнога. и сваку человјеческу похвалу нревосходећега, Вашег предпријатија"'. Ондашња српска књижевност није нудила никаква избора рецензенту. И сам је Копитар пре тога писао о нреводима Јоакима Вујића или о, иначе доброј, Численици Јов. Дошеновића. Ипак је Вук за прву рецензију своју изабрао понајзгоднији предмет. То је био Милована Видаковића роман „Усамљени Јуноша" с том само незгодом што је дело штампано било још 1810. У писму од 6 маја 1814 јавља Вук из Будима, где се тада бавио, Копитару како је већ написао ту рецензију, коју му је после две недеље, 20 маја, и иослао. Он ју .је — вели — „по чистом говорењу иростога народа написао". Колеба сс у правопису, правдајући се да „јошт правила томе нијесу изишла". Али та рецензија још није значила напад на Видаковића. Како је Вук онда мислио о Видаковићу, показује и овај навод из предговора Вукова ка првој „Пјеснарици". Говорећи о „Националиемусу" српскога народа, вели Вук: „У смотрењу ове материје Господин Милован Видаковић заслужује особиту благонаклоност од својега рода; не само зато, што он својим књигама род свој просвјешчава, и вкус му отвара, него особито зато, што имена Славено Сербска, у својин књигама употребљава; и она мјеста напомиње, чрез која би се ми опоменути могли, да смо и ми некад нешто били". Право говорећи, ове су иоследње речи Вукове биле на свом мест покрај свих замерака које се Видаковићу могу учинити. Рецензија „Усамљенога Јуношу" изишла у „Новинама Србским" у бр. 205, 206 и -208 од 1815. Је ли она, задоцнивши са штампањем, толико, и тада била онаква какву је Вук у Будиму пре гоДину и по могао написати, или је и сама, ма колико, сазрела стојећи код Копитара — не може се сада знати. Заслужни Рус Н. Петровски,