Просветни гласник

1088

ЛГОСВЕТПД ГЛАСМШС

сматра све те, и друге такве, мисли у тој критиди за Копитареве, и ван сумње је да то чини с правом. Ту се Видаковић кори и за несмотрену употребу писма Добровскога, а кад Вук наводи пример о четири текста немачке Молитве Господње — и то још ио рукописима Бечке Дворске Библиотеке, у којој је Копитар био чиновник! — онда Петровски са свим правом може рећи да се „учегаће Копитарево у састављању рецензије јавља као несумњиво". Видаковић је имао уза се, ипак не без резерве, највећи словенскоФилологаки ауторитет; Вук је имао Копитара, а ова обојица — и Вук и Копитар — имађаху за савезника истину, коју су они у том специјалном питању угледали и умели угледати боље него прослављени Добровски. Ипак се Видаковић јавио брже но што се могло очекивати. Он још исте године у 78 бр. „Новина Србских" објави позив на тре&и део „Љубомира". Само два броја позније, у 80-ом, изиђе на то Вуков „Мали Одвраћак". У имену је Вук употребио реч одвраЛак по Сави Мркаљу, а у гшсму Мушицком од 2 октобра вели Вук: „Сад се почињу интриге литерарне". За овај „оДвраћак" пигае Вуку 18 октобра 1817 из Земуна Димитрије Фрушић: ,А твој одвраћак пун је оштроумија, сласти и поученија. Алегорија бабе Смиљане тако је силна, да су многи Земунци пре у сумњи бивши о славено-србском језику к себи тргли се и наши постали; да ни једнога читатеља није било, који поред смејања није у почитанију к духу рецензента здраво порастао". Као што се види, Фрушић овде говори сумарно и о Вуковој критици и о његову одвраћку, јер је „алегорија бабе Смиљане" употребљсна у Вукову уводу у критику. Међу тим Видаковић није био добио довољно претплатника на трећи део „Љубомира", те је морао издати и други претплатни иозив. Он. је изашао у 85 броју „Новина Србских" за 1819 годину, и у њему Видаковић опет помиње рецензију и прети одговором, на што је Вук, у особитом додатку Новинама, дао „Неколико ријечи" као одговор на тај позив. До сада се Вук потписивао: Рецензент, а овде се потписао: Ненад НовковиЛ. Знало се инак и право име критичарево. Тако је брзо престало и у највећу се супротност извргло оно прво узајамно комплиментовање Вука и Видаковића. Кривица, или заслуга, за то припада Копитару и његовој урођеној оштрини. Има једна оцена ове критичарске радње Вукове, коју треба овде навести. У августу 1818 године пише му Сима Милутиновић, мислећи