Просветни гласник

НАСТДВА II КУЛТУРА

1089

на Вукове критике и нолемисање: „Баци триде и инат писмени, премда право имаш". Онда је ретко ко мадо даље од Копитара схватао природну истину да се трењем добија и топлота и светлост! Вукје полемику ради језика водио готово свега евога века, али је књижевна критика његова ограничена тек на ово прво доба па и ту је она управо само с Видаковићевим радом у свези. Јер, позван од Коиитара да напише оцену Давидовићева „Забавника", Вук одговара из Шигаатовца 10 марта 1816 како је „Забавник" пун иогрешака, „пак би ја сад имао више посла да га реценсирам, него Давидовић што је имао док га је превео". Несумњиво је да би се и код Видаковића прошло с мање свега да се Копитар није осетио погођен оним попуштањем Добровскога ирема Видаковићу и старом језику, теје ваљало спасавати и ствар и углед. Мало доцније, Вук је завршио разговор с Видаковићем, те се није више ни враћао на „трице и инат". Познији њетови радови, као што су „Примјечапија на преводе г. Томе Љубибратића" или „Неколико ријечи о језику у првој књижици Шрекове историје", обоје из 1820 године, као и одговарање критичарима Вукова језика — ствари су више стручне — специјалне и не долазе у књижевну критику. * * * Тако видимо да се у свим „књижевним пробама" Вуковим као црвен конац види једна главна мисао, она коју је наскоро и дефинитивно изнео, разложио и са њом победио. У својим приповедањима Срежњевском Вук рече о језику којнм је писао: „Ви већ знате: ја поникох из народа, ироведох мдадост с народом, све сриско народно било ми је из малена за срце прирасло, а околности учинише, те се разви у мени жеља за својим рођеним. Што е у мене језик народни, то је са свијем по природи. Ја не знадох другога, говорах како знадох, и гледах да својијем језиком све искажем. што ми нужно бијаше; паштио сам се, да га изучим, да богме, не по правилима, већ сам, никоме рачуна не дајући, мислио толико о том, како бих колико боље у глави нашао ријечи и рјеченица, па да их унотријебим, како где устреба". •— Толико је довољно било умноме Копитару да у Вука нађе. Све је остало долазило по себи. То показују, поред осталога, и ове ситне „књижевне пробе" Вукове. (Свршиће се).