Просветни гласник

1094

111'ОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Разредба арвих гласова маде деце иде врло мучно, чак и помоћу ФОнограФа или Беловим Фонетским бележењем. Искуства угодности убрзо се јаче диФеренцирају него искуства бола. Они нити се подражава.ју, нити имају у себи ономатопеје нити имају нодстрека за измену мисли, већ су чисто аутоматски, и сваког дана јављају се нови гласови и варијације. Код детета Б опажено је 63 различита гласа до 5. мегеца; кад се једног јутра ово дете весело и раније него обично нробудило, оно је лежећи у колевци избацило око 40 разних гласова. Неколико од ових гласова, који задобише сасвим одређено значење, примећени су и код девојчице Г; они се одржаше дуже време, пошто су осталн гласови замењени уобичајеним говором, тако н. пр. ,ап* — за одбацивање ствари; ,ахем"—за нешто добро; „ујх" — зада; „ех" за показивање на нешто. Ове гласове је околина детиња сасвим добро разумсвала, нарочито мајка и дадиља. Најпосле се јавнше самогласници н и ај, а од сугласника р и с. Догађаји и ствари беху први предмети, којо деца обележише речима. Стари дечји облици речи сачуваше се још дуго, из навике, пошто су деца већ задобила способност да правилно нзговарају, н. пр. „евибуб" = слон. Деца су често пута уживада да производе све могуће гласове променом тонске висине и акцента и т. д. Да ли је то било због уха, због гласа, или због чега другог, не може се утврдити. Често пута деца подражавају говору одраслих непрестаним чаврљањем, исто као што се доцније писању подражава непрекидним жврљањем писаљком, пре него су упозната писмена. Изговарајући низ двосложених речи иза својих старијих, деца Б и Г су први слог увек понављала. Тако н. пр. Мара = ва — ва; Јула = ду — ду; мајстор = ма — ма и т. д. И у једносложном стадију језика често пута се свака реч ионавља. Уопште се јављају врло многи нови гласови, нагласци, модулације, гласовне слике и „говорае иротоплазме". Ниједну од модерних теорија о постанку језика не објашњава психогенеза, нити је подуиире. Шта више и изрази реФлексивно, аутоматски, интерјекцијонално, ономатопејски — недовољни су и без снаге за тумачење Нојединачно дете можда понавља у својим ступњима развића укратко исторпју расе у погледу језика, као што и у многим другим погледчма развиће јединке укратко збија развиће стабла, али ми не можемо никад знати, у колико је то случај, јер се историја расе у овом питању никад не може написати. Друга је општа претпоставка, да се у изметању, дегенерисању обрће ред ступњева развића језика. Ну Прајер иде свакако сувише далеко, кад идентиФикује типске ступњеве опадања ц растења у развићу језика. Он налази н. пр. све облике афазије и лалоиатије пролазно означене у говору малог детета које учи језик. Таква тврђења иоказују или непотпуно посматрање деце, или болесника са болестима Говора.