Просветни гласник

ИАСТАВА II КУДТУРА

1095

Ну ииак еу Прајеровп излагања о језику дечјем, Елвајнов иокушај о дечјим узвидима, Холденови и Халдемановн дечји речници, Шулцеова и Кеберова, истраживања о реду развића самогласника и сугласника вамо претходни радови у једној великој и новој обдасти науке, који много обећавају како психологији, тако и филологији. Развиће језика у детета не корача од лакшега ка тежему по некој норми одраслих, већ теже и врло тешко може често пута да претходи лакшем. У детињству се граде многи гласови, којих нема више у нашем језику. Врло је занимљива и одређена периода, кад нрвобитии говор по.јединог детета уступа место уобичајеном говору одраслих. По мишљењу Фребела, ирви свесни саобраћај врши се, кад мајка први нут привуче на се очи евога мадишана осмехом, климањем главе, иевањем, милоаањем његове брадиде, док се он први пут неспретно насмеје и од радости увија. Дете убрзо иснољава самосвест, кад види туђе очи на се управљене. У њега се често пута развија права тежња да буде онажано и посматрано. У извесно доба морају мати, дадиља, или барем лутка, да виде шта све дете ради. Нагон да усмено општи и да се чује, долази много доцније, и често пута постајо исто тако нрава страст. Оба посматрана детета Б и Г ноказиваху јаку склоност да слушају разговор одраслих, шта вигае као чисте звуке, пре него су и једну реч разумевала. Затим је било једно значајно доба, кад престадоше они многи покрети лица и руку и нагласци, који су иратили дечји говор, пошто је овај био сам довољан. Употреба замениде „ја", место заменице „он и она", утврђена је како код Б, тако и код Г ире свршетка треће године. При том је пре ,ја" претходило „мене", а обе речи ишле су испред „ти". Кожа изгледа да је о рођењу врло осетљива и у својој радљивости да јс у присној вези са телесним осећањима. Чуло такнућа изгдеда да је не само матица чула, из које су се сва друга чула развила, већ и нека врста првобитног језика. Осетљивост коже према мокрини, топлоти, трењу, незнатним повредама и т. д. .је веома велика. Неколико кани хладне воде проузроковаде су нрвих дана живота већи напад страха, него ли изненадни надражај макојег другог чула. Ништа није могло деду Б и Г тако брзо да успава, као лаки удари по рамену, што су редовно мајка и дадиља примењивале, ну поступно све лакше и елабије. Сувишно ношање, миловање па и купање замара децу, а годицање је нарочито шкодљиво. Познавање ствари помоћу чула вида је нетачно и неноуздано, варљиво; стога се мора увек нотврдити и остварити чулом такнућа. Руке и ноге држе деда за иредмете, с којима се она могу исто тако нграти, као са осталим стварима, докле се најзад не позна кожа као