Просветни гласник

1182

11Р0СВЕТНИ ГЛАСНИК

ПСИХОЛОГИЈА ВОЉЕ 1. Воља и осећања— 2. Воља и радње — 3. Т. зв. „невољне" радње -4. Мотиви вољних радњи — 5. Нагонске и инстинвтивне радње — 6. Развиће вољних радњи иа невољних — 7. Иеборне вољне радње — 8. Свест о слободи воље — 9. Унутрашње вољне радње — 10. Механизирање (аутомативирање) вољних радњи — 11. Реакциони експерименти — 12. Теорије воље (Свршетак). Међу тим, да је свест о слободи илузорна, може сваком потврдити сопствено искуство. Тако се ми осећамо слободним нарочито у сдучајевима, кад су два супротна мотива приближно исте јачине, те нас тако рећи вуку час на једну час на другу страну; час је један мотив у дентру свести, час други, пошто је пажња одн. душевни живот у непрекидном току и кретању, те је веК и за то немогућна апсолутна равнотежа мотива (као што је још. Лајбниц против Буридановог магарца износио). Пошто су оба мотива наша^ то нама изгледа као да ми сами намерно, борећи се на страни једног мотива против другог, задржавамо одлуку (т. ј. побеђивање једног мотива) или је доносимо кад и како хоћемо без обзира на јачину самих мотива. Ту је свест о слободи истина врло јака, али и ту она долази једино отуд, што смо ми свесни само тпх непосредних мотива и различних радњи, на које они нагоне, али нисмо свесни свих узрока који у даном моменту детерминишу (одређују, одлучују) вољну радњу. Свест о слободи је утолико јача, у колико је јача интелигенција, јер је онда и мотива више и вољне радње су више, компликованије. Јер што је богатија интелигенција, у толико се више мотива јавља час за, час против првобитног мотива, у толико је борба мотива очигледнија (свеснија) и повођење за једним мотивом не изгледа неопходно и нужно (већ изгледа слободно одлучивање), нарочито за то, што није (шло нужног повођења ни за првобитним мотивом. Да то осећање слободе није доказ слободе, сведоче најбоље људи пијани или у јаком кугдине површине (што можемо учинити, ношго је дужина лука пајвећег круга, који пролази кроз две сталне тачве у простору, обрнуто сразмерна полупречнику кугле) онда те Формуле прелазе у одговарајуће ФОрмуле Лобачевскове геометрије (упор. примедбу 85-у) или на тај начин, што ће се у -ј^- -^- место а, 1), с ставити аа, М, С1 или што ће се у њима место к ставити !к. С тога Лобачевскова раван преставља једну »имагинарну куглу*, т. ј. једну криву површину, чија кривина зависи од полупречника к исто тако као и куглина површииа. Према томе, као што се раван позитивне кривине јавља у бесконачно много егземплара, тако је то исто сдучај и са Лобачевсковом равни (упор прим. 3).