Просветни гласник

•V

1184 иросвЕХна гласник

тек после много страдања и лутаља, после много пута доживљеног кајања, увиди човек опасности или штетне последице извесних својих радњи и почиње бежати од њих, т. ј. не чини више те радње које доносе зло. Тако се рађају све максиме, сва начела и правила животна која казују, како треба радити. Услед штетних и опасних супротних радњи то треба постаје лако потребом, навиком, нагоном. А моћ навике игра и код човека највећу удогу, као што најбоље показује васпитање деце. Најзад, и човек врло јаке интедигенције, врло јака разума, који скоро све предвиди, који зна сва начела животне мудрости, може врло лако доћи у искушење да поступи противно њима, ако није осетио (ако баш не и искусио) њихову вредност, ако они нису постали саставним деловима његовог Ја и најјачим мотивима, јачим од свих (Тсталих јаких осећања, страсти и аФеката, који дејствују као нагони Илузију слободе и ствара, као што смо већ видели, то наше Ја. Вољна одлука — т. ј. воља у најужем емислу — схвата се као слободно бирање или усвајање једног мотива (циља) од стране тог Ја (аЛорИоп о1' ап еп<1 аз тте\ 1^(1(1, о. с., р. 202). 0 представи тог Ја ми овде не можемо детаљније говорити; само је потребно напоменути, да и у тој нредстави игра првобитно најважиију улогу представа сопственог тела и његових особина (нарочито одлика: снаге, лепоте итд.). Из тог тако рећи телесног Ја постепено се развило оно више, духовно Ја човеково, које ми називамо његовим карактером, личношћу. Ни спорно питање, да ли то Ја треба схватити као представу или осећање, нас се овде не тиче. тим пре, што је оно свакојако обоје, т. ј. сложено из извесних најконстантијих представа и осећања, који се јављају као субјект или носилац и тренутног стања свести. Самољубље, частољубље, сујета, понос итд., — све су то облици тог Ја. А све су то одиста врло снажни мотиви. Зар Ја то да учинмм ? — пита се човек, ма како јаки мотиви захтевали радњу. Или: Зар Ја то да не учиним? — ма како непријатни мотиви спречавали то. Задовољена сујета или ионос може одиста бити веће задовољство него задовољства која су првобитни мотиви обећавали. У том смислу, што је његово Ја, његова личност, његов карактер узрок свих његових радњи, човек је слободан. Човек нестална карактера је мање слободан, јер .је више изложен ћудима појединих тренутака. Човек који нрема извесним интелектуалним садржајима (представама) има у гдавном увек иста осећања, исте жеље, исту вољу, према којој увек доследно и ради, — такав човек има, кажемо, карактера. Карактер у психолошком смислу .је дакле та стадност у вољи, ти стални правци или навике воље, ма те навике биде и рђаве, неморадне. То је карактер у ужем смисду, стечени карактер човеков. Све што сачињава дичност или карактер, утиче и на одлучивање једне вољне радње у даном моменту. А све што је човек искусио, утицадо

%