Просветни гласник

1186

и ^осветни гласник

јављање", јер је воља „као таква нрннципијелно независна од садржаја" (Основи емаиријске Психологије, 1910, стр. 297—306). То значи: може се желети нешто, а не знати ни шта се жел.и, може се желети — ништа (јер је воља „незавиена од садржаја")! Међутим, још су стари знали: гдпоИ пи11а сирШо! Тако бесмислену слободу није ни у старијој Науци учио нико осим Еиикура, но коме такође поједина бића раде потпуно безузрочно (апаШоз). Психолошки индетерминизам не спори, разуме се, мотиве воље и не учи, следствено, никакву немотивисану вољу, већ само тврди да избор, бирање (схоластичка / асиМаз е1есШа) не зависи од јачине мотнва, него је баш воља та слособност која даје снаге и слабијим мотивима, одлучивши се за њих и побеђујући тако јаче мотиве. Међу тим, као што смо не^х видели, иаша свест о слободи — ја хоћу или управо ја могу (овако или онако) — долази од непознавања свих уарока који детерминишу нате вољне радње. Да је камен, који пада, свесан свога падања (као циља), он би га схватио као иоследицу своје слободне одлуке, вели Оаиноза. Свесг о слободи, како вели Ђхјнт, и није ништа друго до нејасна свест о скривеним мотивима, о латентним представама, чији нам је утицај на вољу скривен .баш за то, што их нисмо јасно свесни. Кант је истина приметио, да бисмо ми могли лако израчунати (предвидети, предсказати) све радње својих ближњих, кад воља не би била слободна већ детерминисана (одређена мотивима и зависна од њих). Али на ту примедбу налази се одговор управо још код Лајбница: дух који би прозрео све што се у нама дешава, могао би унапред израчунати све наше радње. Зар ми, најзад, не предсказујемо толико пута са извесном ноузданошћу вољие радње оних људи које или чији карактер добро познајемо? „ОнЛе г 10 за цсло учинити" или „ом то не%е ни аошто учинити", велимо ми. Међу тим, ми ипак можемо и морамо говорити о слободи, али само о моралној слободи човековој. Слобода воље и јесте питање Етике и ту је првобитио и постављена као проблем. На име, о слободи воље се говори онда, кад виша, племенитија мормлна осећања иобеде нижа, чулна, себична. То иобеђивање је, разуме се, могућно; али оно није никакав психолошки проблем и није доказ некакве слободне, немотивисане, недетерминисане, безузрочие воље. Хербарт' с правом види слободу у томе, што се наша воља не одлучује механичкп увек нстим мотивима, већ данас једним а сутра можда са свим супротннм. Слобода је дакле по Хербарту та одредљивост воље различним мотивима. Међу различним мотивима, који _детерминишу наше вољне радње, игра.ју веома важну улогу морални мотиви. То су, пре свега, т. зв. етичка осећања (љубав, сажаљење, поштовање, осећање дужности и одговорности итд.), као и опште признање и одобравање, које се моралнпм радњама указује, одн. неодобравање и презирање, на које неморалне