Просветни гласник

1198

ПРОСВБТНИ ГЛАСНИК

година читати; то је наука, која ум љуцки готово превазидази, и могло би се рећи, да је онај, који је нрви н>у измислио, био више Бог, него човек. Писмо је отворило пут уму љуцкоме, да се нриближи к Богу по могућству своме. Оно је измишљено, од прилике прије четири хиљаде година; и послије свога тешкога и чуднога постања тако је ласно ностало, да данас на свијету нема никаква заната лакшега од њега; и тако се но свијету размложило, да данас у Европи има народа, у којима нема човека, да не зна читати и писати". То су ол :пте мисли, и против љих нису имали ништа ни нротивници Вукови. Али је то Вук навео да би одатле могао прећи на оскудицу писмености код нас и рећи оно што њему иде у прилог. „Срби су — вели даље — овај дар Божиј примили тек са законом ришћанским прије хиљаду година; и премда се у нашим народним пјесмама врло често књиге пишу и уче, опет су у народу нашему још врло ријетки људи, који знаду читати и иисати! П1то Срби још слабо почињу кпигу учити, и што је још сва Српска књига у читању часловца и псалтира, томе је криво млого' којешта; али што неки учи по двије и по три године читати , па опет не може да научи, него остане свериислово, томе су само криви буквари и учитељи." Тако је ствар довео до главнога питања, због кога се већ од нре десет и више година водила борба. Сад Вук разлаже шта значи напредак и развитак, а шта застој. Он је са својом реФормом ишао напред, а противна је' страна заступала окамењивање у питањима књижевно - правописним. Зато Вук вели: „Сваки прави и паметни родољубац мора желити, да се и у нас буквари начине и школе уреде према данашњем вијеку,; а онаке родољупце, који, „имајући ревност, но не по разуму," вичу, да се ништа не поправља, него све да остаје по старом обичају, онаке, велим, ваља сажаљевати, и молити се Богу, да би ји опаметио и на прави пут извео. То је највећа. разлика између човека паметна. и између нростака, што наметан човек једнако жели и труди се да што боље научи или измисли, и да он будс наметнији од својије стари а његова ђеца од њега; простак пак све је рад, да остане као што су му и стари били, а његова ђеца, као и он што је. Какав би јадан и жалостан род љуцки и овај свијет био, да су сви људи остајали онаки, као што су и њихови стари били!" У том правцу развија мисао и даље, јер су — као што знамо — његови противници нарочито ударали гласом на то да нам се не треба одвајати ни од језика ни од правописа наших старих! Пошто је поменуо Инглезе, Французе и „млоге друге народе Европејске", Вук, знајући да се његови противници сваки час позивају на Русе, узима и сам њих за нример. „Да не узимамо — каже — за углед народе други закона и племена, но ево Руса, који су с нама еднога закона и племена. Они су прије сто година, како су њихов