Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛТУРА

1199

језик и писмо одвојили од црквенога језика и нисма, познали да су имена наши слова тешка и претешка за учење читати; зато су они још онда по њиховим школама мјесто аз, буки... почели учити а, бе..." Вук је навео но двадесет примера, али их ми не исписујемо све. Ипак, вели, ни то није довољно: „Истина да је овако сто пута лакше научити читати; али ни ово још нијесу нрава имена полугласни слова јер н. пр. б не може се читати бе, док се не метне иза њега е, него је његов прави глас бг." Место тога .учитељ, који је рад кога најлакше да научи читати, ваља да му не казује никака имена слова, него само њиове гласове, које имају у читању; па онда неиа срицања, него, како се познаду слова, одма се може читати. Тако може човек врло ласно за десет дана научити читати!" Да би ове речи потврдио, Вук казује нешто што за нас има посебне вредности. ,Ја сам — пише — то огледао још прије неколико година у Бесарабији и у Србијн, и сад овђе у Бечу." Ово „арије неколико година" јасно упућује на покушаје и рад по повратку из Русије. Како је у Бесарабији чинио те огледе, не казује овде изближе. А за Србију знамо да је 1820 позван био у Крагујевац да Кнеза Милоша научи читању и нисању. Вук се тога радо прими, па написа Кнезу пнсмо како сад има нов начин за учење писмености, те се све може свршити за месец дана... Што се тиче Беча, ван сумње .је Вук нову методу опробао у кући свога директора и кума Тирке, где је бивао учитељем, а за цело и на своме дому. Још додаје: „Кад сам овако почињао учити, подснијевали су мгт се млоги, који су по старом обичају научили читати; но колика је моја радост била, кад сам прошавше године у Али (НаПе), у ондашњој .славној и на далеко чувеној сиротињској куАи, виђео, да иљаде ђеце тако уче читати!" Како је Вук за књижевно - правописну оеновицу овога Буквара узео био народни језик и реФормовану ортограФију, то је излазило : ко се ио овом Буквару научи аисмености, он је без аоговора следбеник Вукове мисли о књижевном језику и иравоаису. То је био главни циљ Вукову иисању Буквара. Познато је како је правонисну реФорму Вук извршио поступно, будући, да пи сам није одмах могао бити начисто с некнм појединостима. Кад је Буквар иисао стајао је на гледишту да у нашем језику има 29 гласова, по чему треба да је и писмена толико: тридесети глас и писме х — Вук онда није признавао, и ако га је био раније усвојио. Без малојејош десет година по том прошло докјеВук, на путу кроз Далмацију и ио Црној Гори, утврдио да и х припада гласовима српскога језика, те је у азбуку вратио и знак за тај глас. Тек је тада утврђена деФинитпвно наша садашња азбука. просветни гдасние , II књ., 12 св.. 1913. 81