Просветни гласник

НАОТАВД П КУЛТУРА

1203

тражити девојке. Мушидки га кори што је изабрао „Хлоју Чужеродну* а није какву Љубосаву, на што му Вук одговара: „Никаква Љубосаваг на свијету не може мене онако љубити и почитовати, као она што би ме љубила (и што ме љуби) и почитовала". Још се у писмима брани како јој је већ дао српско име Милица. На венчању Букову и Анину у почетку 1818 године Копитар је био сведок, па је као евсдок потписао и брачни уговор њихов. Вукова је невеста, Ана Краусова, имала тада 21 годину. То бејаше женска малога раста, смеђе косе, дрномањастих очију и уста сразмерних — према једном познијем опису у пасошу. А такав утисак чине и слике њене. Познато је како се Бечлика Ана никако није могла привићи да живи на другом ком месту до једино у Бечу, а после незгодног покушаја живљења у Земуну још јс мање било изгледа да ће икада више пристати да иде из Беча. Каже се да домаћој економији не бејаше много вешта, а на свога је мужа — да ли с разлогом или не! — била чешће љубоморна. Али је иначе била жена коју је Вук с пуно разлога могао хвалити пред Срежњевским. Да се Вук венчао Мушидки је чуо на једном скупу у Фрушкој Гори од крушедолскога архимандрита. То је било 23 марта 1818. Вешто је прикрио изненађење, а на приговоре како младенди имају већ и синчића Милутина, Мушицки је импровизовао новост да се Вук оженио био већ поодавно, али није јављао пре док није и сина добио. Клерикални и други противници Вукови унотребише и то против Вука, а неки су се скуиљачи претплате на „Рјечник", којијевећ био у штампи, побојали да због тога не откажу упис и сви претилатници. Зато архимандрит Лукијан Мушицки, тада и још за мало Вуков пријатељ, предлаже Вуку да учипи нешто за умирење буре. Нека се пише — жена Вукова јавно нричести у српској цркви чим, што скорије сиђе Вук са њом „доле". Вуку је тешко било што се и те интимне ствари уплићу у јавни говор, али ипак одговара Мушицком да ће Ана радо поступитн по томе предлогу кад год Вук то од ње захте. 0 малом, нак, Милутину нише нешто позније како је развијенији и крепчији од свих „Швапчића". На замерке како ће његови непријатељи рећи да ће му „националисмус" ослабпти сада зато што се оженио Немицом, Вук љутито одговара да би остао Србин и када би се потурчио. Вук се на немање новаца чешће жали, али Је то највише због великих иотреба око штампања- дела, понајпре „Рјечника". Каже но некад и како се задужује те се храни, али се види како због тога ипак не очајава. Иријатељима мање досађује тражењем тренутне помоћи: позајимао је у почетку од Давидовића а доцније, и готово вазда, од Копитара, који је за Вука увек имао, био Вук у Бечу или на путу, на Цетињу или у Немачкој, требало њему лично или његовој поро-