Просветни гласник

1202

ПРОСВЕТНЛ ГЛАСНИК

бином — причаше Вук 1842 Срежњевском — познадох се ја кад дођох • првн ред у Беч, годинс 1813, кад и Карађорђе мораде оставитп Србију; примиди су ме као год кога свога од рода: а још већма се спријатељисмо за мога боловања, кад ме је старица Краусова и кћи јој Ана дворила, као да сам им био род рођени. Још онда сам намислио био да иштем Ану, али је не смједох запросити с тога што сам се бојао колико због свога православног закона толико и због сујеверија римокатоличке породице Краусове — да неће дати Њемице за мене Србина. Вријеме утврди наше међусобно мишљење.Тако Вук гопораше онда кад му је Ана била жена већ од пре четврт века, али из оног иисма Копитару 1814, писаног из Будима, видимо како би се радо ,овамо доље зимус оженио" па онда дошао у Беч на стално живљење. Још није тада био начисто с мишљу да се Аном ожени. Осем оног првог боловања у Бечу, Вук је још по кад што побољевао, а зашшљиво је шго се из писама Вукових, Давидовићевих и Фрушићевих из декембра 1817 и јануара 1818 види како се Вук тада био разболео „пишући Новине". Тада Давидовић вели како се тога и бојао; Фрушић из Земуна узвикује: „Тешко нама!"; а Вук у поелу 1 јануара 1818 каже Мушицком: „Ја сам нисао 5 новина, па сам со онда разбољео (добио сам као неку грозницу) и новине је примио Нешић те пише... Мени .је мало боље, али још нисам здрав сасвим". Фрушић се у писму од 14 јануара 1818 радује што је Вук прездравио. Мало је само времена по том прошло, па је Вук био — иладожења. Остављамо на страну Ружу Тодорову из Тршића, о којој је Вук приповедао Срежњевском, а тако исто и Вукову изванредну пријатељицу из његова борављења у Крајини у Србији, удовицу Сару Карапанџићку, која га је дуго по том снивала. Вук је Сару, истина, још и 1817 позивао у Беч, да се ту састану и мало проведу, али му она из Оршаве 4 августа одговара како јој Бог није дао ту могућност „даљпи пут на шпацир чинити", а баш би му радо дошла... Оно што је било за казивање, и што је друштво његово знало, биле су његове симпатије према Ани Краусовој. Не добивши од Вука гласа по његову одласку у Карловце, СтеФан Живковић — ио писму његову из Беча 28 декембра 1814 Вуку — „ономад увече отидем к вашој љубезној на Љшдштрасу", — и ту му она, Ана, покаже писмо које је добила од Вука. Фрушић му такођер пише 5 јануара 1815 из Беча: „Кукавче! жалим да настрадати мораш, и от две стране горети. От љубве твоје за овом у Бечу, и от невоље твоје за оним што ти ту по дугови лежи". Доцнијејео томе био обавештен и Мушицки који му — 1816 — пише: „Љубити можете Швабице, али у сладки, вјечни ланац брака вежите се само са Србкињом". Мушицки га.опомену да за њега цвета цвеће тамо негде по Ресави, а Вук му с краја јануара 1817 одговара како му је већ тридесета година, а у Бечу је те не може по Ресави