Просветни гласник

1206

ПРООВЕТНИ ГЛАСНИК

одаје картању, он и њему и другима не таји како ће га „брзо са свим изгустирати". Кажу му да Давидовић то чини из очајања што му послови, за које је мислио да ће га хранити, не успевају, а Копитар одговара да се човек у невољи предаје раду а не картању! У службеној је дужности, као чиновник у Бибдиотеци, био је тачан за свако признање. И данас се посао који је он урадио цени тамо као савршен. Копитар је Вука, осем свега, заволео ,још и стога шго је видео у Вука морадне снаге да критику саслуша и да погрешку призна. Људе који су без тога није ценио, нити је марио да му остану пријатељи. Имао је ироније, имао је сарказма нарочито; слабије је духове често истином одбијао од себе. Један пример. Чешког песника и Филолога ВеКеслава Ханку у почетку је волео и помагао; доцније су се разишли због тога што је Копитар осуђивао Ханкине литерарне мистиФИкације. Против Копптара устану Ханкини пријатељи — а Копитар седне па у списак рукописа Дворске Библиотеке у Бечу заведе један рукопис који је Библиотека недавно била купила од Ханке. На рукопису стави белешку из које се сазнаје како је Господин Ханка овај спомеиик био поклонио Прашкој Библиотеци у нади да ће постати њеним чиновником, а кад у томе није успео, узео је поклон натраг па га је Бечкој Дворској Библиотеци продао за — иет Форината!... Свака је реч заједљива, увредљива, али и истинита. С Копитарем као са цензором рукописа многи писци нису били задовољни. Али није ни влада. 11рви су налазили да је био оштар; влада је веровала да је сувише благ. Иисци су га оговарали; влада га је узимала на одговор. Једно ,је, међу тим, несумњиво: не само да је српске књиге цензурисао по начелима највеће либералности, него их је бранио и борио се за њих и онда кад је влада налазила за потребно да накнадно ускрати већ добијено одобрење штампања или кад је наређивала да се већ наштампана књига конФискује. Ми смо, читајући такве одбране Копитареве, сталаог уверења да му је еманциповање и самостално развијање српске књижевности било постало догмом веровања. Врх свега стоји и то да цензорски рад Когштарев не треба оцењивати по данашњим мерилима већ по ондашњим ириликама и појмовима владавинских кругова. Копитар је годинама одлазио у крчму — и данас добро знану „код белог курјака". Ту се и хранио, па је ту и Вук чешће залазио. У неким се Коиитаревим писмима из познијега доба спомиње и друштво око њихова стола. Кад је Добровски походио пријатеље у Бечу, Копитар пише Мушицком 26 Јануара 1821: „Добровски ради вредно између осталога код мене сваког дана увече од 6 до 9 сах., после чега идемо на вечеру за наш словенски сто код „белога курјака", разговарамо, .једемо, пијемо и, од прилике