Просветни гласник

68

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Градиоци наставних нрограма као да раде за апстрактна бића, која ниеу иодложна физиодопгким потребама људскога духа, чија је прва нужноет: да заборавља. Шта остаје од свих тачних података, који се уче у шкоди? У ствари, врдо мало. Недавно су неки универеитетски испитивачи сматрали да су открили ово здо, испитујући омдадину, која је ире пет—шест година оставида основну шкоду и чији су мозгови, употребљени једино за ручни рад, остављени на одмор. И они су се зачудиди. Ну већ од дужег времена откриде су здо шкоде за одрасде, и боре се против њега. А ова је невоља општа. Лекари веде да би требадо седам пута научити анатомију, да бн се знада. Ну онај декар, који је не упражњава стадно, као н. пр. хирург, заборавиће је после седмога понављања, као и поеде шестога; број заборава памћења је тако рећи бескрајан за предмете, који су изван наших свакодневних посдовања. Еад бисмо покушади, после дугих еваковрсних студија, да начинимо инвентар заосгалих наших тачних знања, ми бисмо се постидеди кад бисмо видели, како је мало сачувано. Огромна житница знања, подигнута нашим радом, постала је давиринтом, чије су многе преграде празне, а многе садрже само изопачене и настране сдике. Има озбиљних научника и књижевника, који признају да сад не би умеди одмах одговорити на многа гштања, која се постављају данас ученицима и за која су они у своје време давали одговоре. То је опште призната ствар, о којој треба нарочито да размишљају чданови испитних комисија. За то су управ књиге, да би нам биде од иомоћи у овој варљивој психичкој особини што се зове памћење. За све струке постоје обрасци, годишњаци, који оевежавају избледеда сећања. Ну шта остаје тада од васпитања и зашто је настава, кад се тако мало задржи? Циљ је сасвим други. Ваља се трудити да развијемо умноет, то ће рећи подобност разумевања и усвајања чињеница; да их стручно оценимо и по потреби проверимо; да извршимо критику идеја и да им оценимо релативност и удео хипотетични; да познамо предрасуде и да их раздикујемо од поузданих знања; да ее не поводимо за сидом ауторитета нн закона најмањег напрезања, који теже да нам наметну сумњива знања; да правилно размишљамо у својој струци, као и у пословима свога приватног живота; да се најзгоднијим начином одазивамо на спољашње подстицаје; да имамо духа предузимљивоети и да комбинујемо своје поступке с погдедом на срачуњене резудтате. Да бисмо постигди ову надмоћност, потребне су вежбе у умној гимнастици, ну све нису подједнако ваљане. Потребно је да никад не изгубимо из вида, да су и најбоље само средства, и да се причувамо