Просветни гласник

84

просвбхнп г.1асник

ручнпх радова, кувања, шва, музпке, цртања, писања, Физпчке културе. За ове разреде биће установљена нарочита одељења и простори, у којима ће бптп смештепи последњи пзуметцн. Један разред у пуном раду биће изнесен посетиоцнма изложбе, у ком ће бити изведене све методе употребљене у васнитању слепих и глувонемих. Једно је одељење намењено фпзичкој култури деце и одраслнх. Бокушаће се да се ту изнесу на видик најбољи путовн и средства сада употребљенн у разним земљама и разним варошима, а помишља се да се резервише известан терен за игре-моделе. Нарочито одељење биће посвећено субнормалним. КинематограФ биће увелико употребљен да изнесе рад појединих разреда, и да се тим покаже како овај апарат може бити од превелпке вредностп наставницима. Напослетку, ваља назначити као врло карактеристичан и онај нанор. којн ће бити уложен да се нзнесу на светлост онн односи који ностоје између васпитача и напретка извршеног у индустрији, агрпкултурп, иреноснпм средствпма од изложбе у Сен-Лују 1904. до данас. * Дечје сведочење — Деца рђаво посматрају ствари и велика множина детаља измиче њпхову запажању. Код једне сцене, она виде само две или три ствари, оне које им највећма падну у очи и које су уопште најдубље. Све оне празнине које потпчу са њпхове непажљивости или са њихове немоћности у посматрању допуњују она својом уобразиљом. Она помињу нетачне, лажне појединости, конвенционалне, или с којима су се сусрела другде. И тако дечје сведочанство ретко је кад потпуно тачно. Спонтапо сведочанство, које .је збијеније од питања, садржи у себи такође део велике истине. Колективни одговори више се приближују истини или заблуди него ли индивидуална свадочанства према вредности првих одговора кад буду изречени. * Школа сасвим малих, лично искуство — Госпођица Ви&езпе (Францускиња) занесена једним чланком у једном америчком часопису о методи Монтесори, хтела је да се сама увери о вредности ове оцене, и тога радп отишла је на сами извор у Саза <1е1 ВапШш у Риму. Госпођа Монтесори посвегила ју је у своје основне идеје. Њен је први принцип да права васпитачица треба увек што мањб' да се показује, да никад не натура своју персоналност нити своју вољу својпм ученицима, пошто их она сматра не као аутомате већ као индивндуалности. Други принцип је прннцип сановаспитања. Морално васпитање детета је само по себи важно и не може му бити ниметнуто споља. Оно може искрснутпи из интпмне свести, свакпм прптиском ризпковаће се да се угуши виталнц принцип дечје прпроде. Његова дисцпплина треба да буде плод његовога личног рада. Она је нотнуно унутрашња и спонтано истиче из пнстпнктивнпх потреба човечје природе. Дете је у овом погледу свој сопственп господар. Улога васпптачева је да управи природне подобности детиње сваком послу, који ће му помоћи да координнше своје покрете, да, савлада своје инстинкте.