Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

тово увек без изузетка за то време био оцењиван одличном оценом. Но најлепша му јо оцена успомена коју је оставио у свима местима свога службовања. У Бановом Пољу, селу у Мачви, где се учитељ теже задржава, покојни Пера провео је четири године, у најлепшој слози и љубави са мештанима, тако да свака Бановопољац с највећим погатовањем говори о учитељу ПаунковиКу. И ако већ старији човек, Паунковић је, с младићским одушевљењем, на дан мобилизације отишао у своју команду. Треба само прочитати његова писма која је са положаја писао породици: и ако луна нежности и бриге за кућом, женом и децом — осгавио је за собом троје незбринуте деце, — писма су ипак пуна наде. и вере у коначну победу. Желео је да буде у редовима армије која је имала да кићеним Сремом пронесе заставу слободе. И жеља му се испунила. Као српски официр, на челу своје чете, код Скеле, недалеко од Месараца, где је учитељевао, уз песму и одушевљене усклике прекаљених српских бораца, он је прешао тиху Саву. Уочи дана преласка написао је писмо жени и деци, молећи их да му дођу на виђење. Слутио је да ће им то бити последње. Али кад они сутрадан беху на месту, Перина чета, на челу с њим, примала је борбу у Срему, око Попинаца. После многих и крвавих борпи, дошла је најкрвавија и најстрашнија, око Крупња. Многобројни непријатељ бесомучно је нападао, и своје проређене редове новим, свежим попуњавао. Дошао је моменат: бити или не бити. На једном положају, у близини Беле Цркве, Пера Паунковић је са пуно части, пркосно и родољубиво, вршио своју дужност. Под кишом куршума, горд са свога задатка, он је стајао на ивици смрти, и није задрхтао. Једно непријатељско зрно оборило га је. Али он није јаукнуо; пао је са осмехом на уснама, јер је заставу слободе пронео кроз Срем. ДИМИТРИЈЕ ГАЧИТЦ учитељ и резервни пешадијски капетан. Рођен 20 августа 1877 у Свилајинцу, Димитрије Гачић свршио је Учитељску Школу у Алексинцу 1899 и положио учитељски испит зрелости с врло добрим успехом.' Учитељевао јо у Липовцу (округа нишког) и Витежеву (округа моравског). За све време оцењиван је врло добром и одличном оценом. Учествовао јо и у прошлим ратовима као резервни ОФицир и показао је свуда беспримерно пожртвовање, те је као старешина био и код својих војника и у официрском кору веома вољен и цењен. Погинуо је 9 септембра, у напону своје радне снаге и живота, и губитак је његов двоструко тежак, јер је у њему изгубила школа