Просветни гласник

12

просветнн гласннк

народу у Србијн, онакаженом и оголелом услед дуготрајног светског рата, биди се ведрнна и поуздање, снага вековног искуства. Ие треба из претходног закључити да ја мислим као да ће наше народно стапање проћи без криза. Њих ће вероватно бити више и дуготрајних. Јер, као што је речено, има друкчијих начина живота, чак друкчијег погледа на свет и живот; политички и друштвени појави наше државе постају компликованији, узајамно прилагођавање између становништва наших разних области мора изазвати поремећаје, сударе, кризе. Али то су пролазне појаве које већ сад злоупотребљавају и још ће их злоупотребљавати. Неки политичари који су и иначе били далеко од идеје ширег народног јединства, употребљују је само као средство да створе веће групе и већине. Њој приписују хаос који влада на многим пољима нашег јавног рада, у ствари као последица рата, онај хаос који се мање или више види у свој Европи. Они сваку појаву која не иде у прилог њиховој партијској политици представљају као највећу опасност за народно и државно јединство и као почетак слома чије ће нас рушевине све затрпати. Сви мирни посматрачи виде узроке тога претворног и агитаторског песимизма (који престане чим се дође на власт), и не узрујавају се; још мање народне масе у Србији, које добро познају мотиве те вике. Међу мојим пријатељима сва три племена има одличних људи који воле народно јединство, али у интимним разговорима исказују извесне сумње. Они резонују рационалистички, чисто логички, оперишу са разном историјом наших народних делова, разним културама и менталитетима који су се створили под утицајем прећашњих држава. Њима се може ово одговорити: Логика није једино средство којим се долази до т. зв. тачних закључака, и нарочито није једино средство којим се изналази истина; јер тачни закључци и истина нису увек једно исто. Они што логички, из постулата изводе и нижу закључке, често не налазе истину. Уз логику и пред логиком треба да иду моћ проматрања и интуиција, а у друштвеним питањима и јако развијено морално осећање. Без њих је логика сува, неплодна и често нетачна. Овде је то нарочито случај. Сва проматрања на лицу места, цео живот говори против такве логике и против њихових сумњи. Највише се морамо чувати од охолости, нарочито племенске охолости. То је плитка особина, карактеристика најчешће људи и народа без талента, али кашто и талентираних, Она је најгори инспиратор, који упропашћује људе, државе, народе. Могу се и народи и племена напети „као жабе", а од тога нема ништа несимпатичније за суседе и сународнике. Разуме се, охолост се разликује од правог поноса, и у ствари поносит човек или народ увек ће претпоставити да поноса имају и други. Поносит човек, ако не добије дубоко.уверење, неће одрицати право и вредност другима,