Просветни гласник

ХРОНИКА

49

помињатог — V начела, опажа један веома озбиљан разлог н повод и за бојазан и за страх. Зар се у гом V начелу не каже изреком да се постојање пододбора, што значи покрајинских секција, везује за „техничке разлоге", и дајезањих „нарочитапотреба, док постоје покрајинске владе"? Пошто се, заиста, тамо тако каже, није ни најмање чудновато што се један део хрватских професора боји — ако се боји — и за само удружење. Јер, они имају право да се запитају—и поставе ли такво питање, они су у савршено логичном ставу — они имају право да се загштају: а када се укину покрајинске владе? Када нестане техничких разлога, којих би, ео 1рзо, морало нестати, шта бива онда са нашим друштвом, са овим друштвом хрватских средњешколских професора, које представља нама, тако драг, рад нрошлости, садашњости и, веома жив, рад будућности? ПЈта бива са овим нашим, веома драгим, „Наставним Вјесником", који је, за нас, једна велика традиција? Када се, — не кривицом чланова друштва хрватских професора, — дође у тако апсурдну и неправедну ситуацију, онда може да буде по оној народној :„ већа риба прогута мању", како је на самој скупштини неко од господе учасника врло тачно и рекао. И зато потписани — који моли за извињење што ће, још једном, поменути да је један од „млађих" са београдске прошлогодишње скупштине — сматра, не да су то осеђање бојазни и тај страх оправдани, већ да су природни, да се, у сваком случају, дају објаснити. Они су у толико природнији кад се доведу у везу политички акти, извршени у Хрватској дотле, и они који су били у изгледу, с једне стране, и последице тих аката на живот и рад самога друштва средњешколских професора, с друге стране. Да ли би, без тих аката, они за које се нама учинило да имају условно развијену свест, не толико о народном јединству, колико о државном јединству, да ли би, без њих, били такви исти или друкчији? То се, природно, не зна. Али да би, без тих аката, били без тако јако развијеног осећања бојазни и неповерења, то се, може бити, даје тврдити, без бојазни да се говори нетачност. Јер, они су били и неповерљиви. И, зато што су неповерљиви, — а бојазан и неповерљивост су, једно другоме, допуна — зато што су неповерљиви, они не могу да примете друге мере, осим неповерења, за одбрану. Тако, н. пр., ти који су неповерљиви, који се боје за опстанак друштва хрватских професора, и не примећују категоричке изјаве говорника, присталица јединственог друштва, и још категоричније и подједнако стварне и интелигентне изјаве друштвеног тајника, проф. г. С. Мусулина: да, остварењем јединственог друштва, друштво хрватских професора постаје не „слуга", зависан од „господара", већ покрајинска секција, која задржава и, као што је тачно приметио г. Б. Живковић, равнатељ, и проширује свој рад без обзира на „техничке потребе" и на постојање, или непостојање, покрајинских влада. Како се, у стању страха, не размишља, већ осећа, то се и не чује да друштво остаје, да имовина остаје, Просветни Гласник, I кн>., 1. св., 1920. 4