Просветни гласник

ПРОСВЕТНИГЛАС1ШК

целину српску и хрватску књижевност, ја ћу покушати да пову књпгу г. Прохаске прикажем у главним цртама. По којим је принципима рађена? Какви су резултати? И, најзад, попгго је књига намењеиа школи, у колико се она може практично употребити у настави? То су питања на која желим да одговорим. Идеја о упоредном проучавању хрватске и српске књижевности није нова. Шафарик и Шиме Љубић су, шта више, у својим књигама узимали у обзир све југословенске књижевности. Стојан Новаковић, Јагић, Шурмин, Андра Гавриловњћ проучавали су у исти мах и хрватску и српску књижевност. Њима се чинило да јединство српско-хрватског језика условљава и јединство наших књижевности. Према томе, књига г. Прохаске не би у томе погледу представљала никакву новину. Ипак, мени се чини да има нешто што знатно издваја рад г. Прохаске од сличних проучавања. У њему се, рекао бих, први пут покушава да се српска и хрватска књижевност проуче као органска целина. „Хрватска и српска књижевност је једна цјелина, — вели д-р Прохаска јер су Хрвати и Срби један народ истога подријекла и језика." Раздвојене „црквом и државом", оне су се више или мање самостално развијале, али ипак се могу довести „у идејну цјелину". Г. Прохаска верно примењује овај свој основни принцип. Али у тој примени г. Прохаска није био довољно срећан. Да би се пронашле унутрашње везе које чине целину српско-хрватског књижевног организма, потребна је дубока и савесна студија свих делова обеју литература. Д-р Прохаска је ствар много простије схватио. ПЈта више, он је послу пришао са површним познавањем српске књижевности. Српско-хрватско књижевно јединство није доказано резултатима специјалног научног проучавања, него једном вештачком поделом на периоде, која је, ма да једна иста за обе књижевности, у ствари кројена према хрватској партији. Д-р Прохаска целу српско-хрватску књижевност, која броји скоро девет векова живота, дели свега на три доба. Прво доба 1 — Х-ХУ век — јесте доба „црквене и феудалне књижевности". Друго доба обухвата период времена од XV—XIX века и названо је „ренесансном књижевношћу". Треће доба — XIX век до 1880 — обухвата „грађанску и народну књижевност". Или, укратко речено, да се послужим формулом г. Прохаске, „у првом добу даје књижевиости обиљежје црква, у другом двор, а у трећем народ". Питање о подели на периоде је најмучнији проблем у историји књижевности. Ма колико се ингениозних решења нашло да се књижевност једне епохе обележи истим знаком, ипак има не само појединих писаца, него и читавих књижевних група и школа који испадају из свих комбинација. Подела на овако велике периоде какву је изабрао г. Прохаска од свих је најопаснија. Свака књижевност, па чак и она која је најхомоге-