Просветни гласник

ОЦЕНЕ II ПРИКАЗП

55

У проучавању старе књижевности не види се нигде тенденција ад се што јаче истакне оно што је у томе оскудноме периоду књижевније, а да се потисне из проучавања све оно што може да буде само интересантно као језични споменик, или за разумевање наших средњевековних правних односа. Он набраја све познате језичне споменике пре XII века; говори о „Законику" цара Душана и о свима познатим хрватским статутима, а нигде не спомиње похвале ни слова, ни летописе, ни родослове. Партију о биографима излаже сасвим сумарно, Константина Филозофа и Цамблака и не спомиње, али зато инсистира на безначајним богомилским писцима из XV века. Део о романима и приповеткама, као и о апокрифима, израђен је врло оскудно. И најзад, нигде није довољно истакнута веза која постоји између наше старе и византијске књижевности („грчких узора", како г. Прохаска каже). На против, у проучавању дубровачке и далматинске књижевности обраћена је врло велика пажња на талијански утицај. Уопште, цела та партија је боље израђена. Г. Прохаска је ту чинио личних истраживања. Употребио је и најновија открића (н. пр. о Мартину Бенетевићу и његовој интересантној комедији „Хваркиња"). Али ни овде прегледност није идеална. Дубровачку и т. зв. далматинску књижевност или треба проучавати сваку за себе, или их потпуно спојити, проучавати као нераздвојну целину, излажући ствари хронолошким редом, без локалних обзира. Г. Прохаска је излагао час једну, час другу, што чини да се при читању губи веза. Г. Прохаска се очевидно најслободније креће у партијама новије хрватске књижевности. Он је ту сасвим код своје куће, и оне су најбоље израђене. Према подели коју је дао новој хрватској књижевности, г. Прохаска је проучавао и српску књижевност. Он је тиме хтео да посведочи јединство српско-хрватске књижевности. Мени се чини да је било других ствари на којима је у томе смислу требало инсистирати, и учинити да то јединство не изгледа тако насилно изведено као што је то код њега. Требало је, ако је могућно, тражити унутрашњих веза између наших двеју литература. И требало је истицати све што је у томе погледу значајно. Г. Прохаска, на пример, није подвукао заједницу рационалистичких тенденција у XVIII веку, и није ни покушао да открије евентуалне узајамне утицаје у томе периоду. Зар није вероватно претпоставити да је једна тако изразита фигура као што је Доситеј Обрадовић морала имати утицаја на Хрвате, код којих у то време по готову и нема правих књижевних појава? Исто тако г. Прохаска није осетио да у другој половини XVIII и првим годинама XIX века има и код писаца и код публике наше и хрватске једна анаЛогија укуса која је врло карактеристична. У „Загребачком Сјеменишту", на пример, приказују се преведене комедије Коцебуа и других немачких драматичара свега на неколико година пре