Просветни гласник

78

ПРОСВЕТНЦ ГЛАСНИК

према овој. С једне се стране тврди да ми можемо васпитавати само појединца и појединце, те да с тога наука о васпитању мора бити индивидуална; с друге, да појединац (индивидуа, т. ј. оно што се не да делити) сам собом и не постоји, те да због тога индивидуално васпитање није ни могућно. „Сва се образовна радња изводи на тлима заједнице", вели највећи теоретичар међу представницима социјалне педагогије, Паул Наторп. „Изолована људска индивидуа је у опште само апстракција, као и атом физичарев; она у истини није ни човек без људске заједнице." Слично томе говори Вилман: „Гледишту које од појединога човека полази и конструира друштво, збирањем индивидуа, може се насупрот ставити реч: шшз ћото пи11из ћото; последњи елеменат социјалнога тела није појединац, него најмање друштво. породица". 1 ) „Права педагогија, вели Наторп, мора бити исто тако и индивидуална и социјална",-) и будући да социјална педагогија обухвата и индивидуалну, то је права педагогија социјална педагогија: друге и нема, нити је може бити. С овом тврдњом Наторповом, шта мора бити ирава педагогија, можемо се сложити сви без разлике. Својим васпитним радом ми морамо одржати и подићи иидивидуу, али не да је оставимо усамљену или без њезиних природних тала као какву бшвку у стаклену врту, него да живи и да ради у друштву и за друштво; признајемо и то да без друштва нема ни одржавања ни подизања, дакле да је васпитавање „социјално уветовано"; али не губимо из вида ни то да је васпитавање и индивидуално уветовано, да без индивидуа нема ни друштва (дакле ни социјалнога васпитања), да се сви не дају за све васпитавати, да се у васпитању у великој мери морамо обазирати и на дарове и способности појединаца. Да ли васпитање треба увек и свагде да буде одређено искључиво потребама друштвеним ? Да ли се јачим размахом у развоју појединаца не развија и само друштво и не јављају нове друштвене нотребе? Социјалним наукама, као ии исихологији, није још пошло за руком да објасне „личност", да особености личности сведу на општезаконе; историја мора још непрестано да води рачуна о личностима и њиховим особеностима и да их узима као факторе, или бар као моменте у историјском процесу. Далеко више мора педагогија обраћати пажњу на личности, јер без тога нема њихова подизања ни за друштво. Џон Диви вели у свом чланку о етичким принципима у васпитању како свака етичка теорија има два вида, социјалан и психологијски; али ту се не ради о деоби него о разликовању; појединац и друштво нису у опреци, нити одлучени једно од другога; друштво је агрегат индивидуа, а индивидуе су функције друштва: они не постоје сами собом; индивидуа живи у друиггву, за друштво и друштвом, а друштво постоји само у индивидуама и индиви') Дпдакшша као наука о образовању, стр. 610—011. ђ Наводи нз Наторпа: Соцпјална иедагогпја или Опшша аедагогија, рааит.