Просветни гласник

118

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

страшном тренутку долази у Француску преко 3500 наших ђака, на 5000 других избеглица и на 2000 болесних и рањених војника. Али пустимо самога г. Мулена да излаже ствари. Чим су транспорти са ђацима почели пристизати, одмах су се почели и распоређивати, поглавито по југу, средини и западу Француске, далеко од бојне вреве и опасности. Г. Мулен нарочито истиче заслуге и ревност француског инспекгора г. Хавар-а и нашег инспектора г. Обрадовића, чију скромност, вредноћу и енергичност особито хвали. Посао око распоређивања и упућивања у француске школе није био ни лак ни пријатан: требалд је згруписати ђаке истог узраста и школовања, по могућству браћу и рођаке заједно, поставивши им погодног шефа група, снабдети их пасошима, исправама, храном, и упутити у место опредељења. Ђаци су били распоређени по лицејима, колежима и випшм основним школама. При доласку у поједина места дочекивале су их школске и остале локалне власти са великим бројем грађанства, музицом, поздравним говорима; примали су их свуда не као туђине, већ као несрећне рођаке који су дошли да са њима поделе зло и добро. Французи су осећали шта дугују својим недаћним гостима, а ови су опет умели оценити указано им гостопримство и поштовати га. Како је било мило нашим моћним и искреним пријатељима Французима кад су им наши ђаци при доласку, не знајући да се захвале на други начин, са иуно осећања певали дивну химну Марсељезу и стискали им пријатељски пружене руке. И ако далеко од несрећне поробљене отаџбине, наши ђаци се сада нису више осећали усамљени и у туђини. Њих су прихватиле родитељске, братинске и сестринске руке Француза и блажиле им тугу и бол за својима и Отаџбином. Кад су ученици већ приспели у опредељена им места и одморили се од дугог и мучног пута, и пошто су се и физички поткрепили, смештени су, према своме ранијем школовању у Србији, у одговарајуће француске разреде. У многим местима били су образовани чисто српски разреди са француским професорима, док ђаци нису постигли успех да могу пратити предавања на француском језику. Испочеткаје ишло доста тешко, јер је тек мали број знао читати и писати француски; други су се служили само номинативом и инфииитивом, испомагали рукама и мимиком, говорили т. зв. „црначки француски", који је често пута доводио и до смешнога. Али умешношћу француских професора и ревношћу наших ђака (коју г. Мулен истиче), тешкоће су савладане, и наши ђаци могли су успешно слушати предавања, писати диктате, писма, задатке и саставе, па чак и своје доживљаје и песме, и на крају године бити изнети чак и на ЈађЈеаи сГ ћоппеиг, често пута и испред својих француских другова, који су тако исто од своје стране много допринели да ђаци науче не само литерарни француски језик, већ и аг§;о1:. Ваљало је ђаке не само прихватити у школе и нахранити, већ и оденути. И сами заводи, и појединци, и разне хумане установе похитале