Просветни гласник

ОЦЕНЕ II ПРИКАЗИ

119

су да у томе помогну. Ђацима су дате лепе заводске униформе, обућа и рубље, и то све бесплатно; врло често и по 3—4 пара новога одела и обуће, осим старога одређеног за ношење сваки дан у школи, пошто су изласци из завода само недељом, четвртком и празницима. Али се није зауставило само на томе. Сви наши ученици били су примљени у француске породице у дане изласка, где су код својих великодушних соггезропс1ап1:8-а имали обилнију храну и пријатно занимање, у породици добијали прилике да се увере у висок морал честите француске породице и да на лицу места увиде да Француска није онака какву су је замишљали наши младићи кљукани нездравим и сумњивим романима писаца четвртог реда. Нежна француска душа умела је помоћи и задобити наше ђаке, који ће се вечито са захвалношћу сећати свога боравка у племенитој Француској. У једном своме говору, г. Љуба Давидовић, ондашњи Министар Просвете, при своме путовању и обилажењу српских ђака по француским школама 1917, рекаоје: „Ми често кажемо: Француска је наша друга Отаџбина. Ако је то наше право, никад није било јаче; ако је дужност, — никад није била већа. Само у Отаџбини наша деца могу имати оно што имају у Француској". Заиста. Сви су притрчали да помогну, па чак и белгиски војници — који су били исте судбине као и ми — при пролазу кроз Перие скупише и дадоше за наше ђаке приличну суму новаца. Кад год су упућивани апели, никад нису били без обилног одзива; неколико десетина хиљада франака стављено је на расположење нашим сиромашним ђацима само на џепарац. Преко лета ђаци су били или код својих домаћина, или у купалишту Мпгпгап (на обали Атлаиског Океана), или у дивној бањи Ва^пегез с!е ВЈ§огге (у самим Пиренејима). Многи су код својих домаћина љубазно прионули и помогли да се среди жетва или берба, или помагали у домаћим пословима, што г. Мулеп са особитим задовољством истиче. После свршеног распуста, који се чини кратак и за којим сви ђаци жале, интелектуална машина захуктава се пуном паром почетком 1916 — 1917 школске године, да па крају ње да веома повољне резултате Старешине завода и професори имали су већ доста времена да упознају своје српске ђаке, што им је много олакшало посао у сваком погледу. Они ђаци који су напунили 18 година и по француским школским законима нису могли остати у интернату, упућиваии су у српске школе које су образоване у Ворепу и Виривилу, затим у университетске батаљоне у Жозјеу и у Мон-Дофену — о којима г. Мулеп врло похвално говори - ради спремања за матуру и одслужења свога рока у војсци. У исто доба долази и отварање Српске Гимназије у Ници. Из целе књиге г. Муленове веје велика љубав нрема нама. Осим података црпљених из званичних извештаја наших и француских старешина, он је имао прилике да обиђе неколико десетина школа по разним крајевима Француске у којима су били наши ђаци, пратећи г. Љубу